Од искона је сан већине људи био живот у благостању, изобиљу, лагодан, без много муке, али са много уживања у свим овоземаљским чарима које новац може да пружи. Једним потезом чаробног штапића створити огромну количину новца да доживотно ужива, а да не ради ништа. Да, тако нешто постоји само у бајкама, где се деца поистовећују са принчевима и принце-зама који живе у изобиљу. Заиста, да ли је ико од вас у детињству себе замишљао као потлаченог роба који ради за господара или ипак као принца или принцезу који уживају у богатству, а ништа под милим Богом не морају да раде?
И како одраста, тако човек увиђа да живот није бајка, али остаје у њему распламсана жеља за богатством и лагодним жи-вотом. Не постоји чаробни штапић, али зато по легендама, које се преносе с колена на колено, постоје поп Мартинове магазе са златом, дукатима и драгуљима, некада давно закопане, још у време хајдука и владавине Османлијског царства.
Цариградски друм ‒ траса некадашњег Римског пута Виа милитарис, а садашњег ауто-пута од Београда до Ниша, који се потом са статусом међународног пута одваја из Ниша за Исток, преко Софије, у правцу Истанбула. Пусти друм који спаја Исток и Запад. Све живо овде пролази. И људи и роба и цареви. Све.
Како би то изгледало када би друм проговорио? Када би открио тајне хајдучије која се ту збивала и у доба владавине Отоманске империје, почетком осамнаестог, али и сада, почетком двадесет првог столећа. Принцип је исти, само су у питању нијансе.
Отимачина. Да, на Цариградском друму принцип је отети злато, новац, а нијансе су само у начину отимања и оружју које се користи. Некада су користили јатагане и кубуре, а сада пиштоље или пак клинове забодене у друм да избуше пнеуматике, па да онда чланови банде шлепају возило до своје квазирадионице, са-тима „поправљају квар“, а потом једноставно залепе гуму и то наплате по астрономској цени. У еврима. Девизе, девизе... Никад сити девиза за раскалашан живот.
Братислав Петровић нам је романом „Цариградски друм“ овим драгуљем српске књижевности, романом изузетног исто-ријског значаја, понудио чаролију на свој начин. Отелотворење из света бајки да друм проговори и то писаном речју и да то остане заувек. Бесмртно. Јер, како рече Лаза Ћоса, један од главних ликова романа који је написао књигу о хајдучији и поп Мартиновим магазама: „Видео сам да царства пролазе и нестају, а књиге остају. Оно што није забележено, као да се није ни дешавало. Желим да оставим неког трага о овом вучјем време-ну.“ Оштро око писца уочило је да су времена вучја, како тада, почетком осамнаестог, тако и сада, почетком двадесет првог столећа. Овим романом писац је направио јединствену паралелу ове две епохе и стопио их у једно. Уочио је да је хајдучија постојала и онда и сада и да се хајдуци удружују у чопоре, попут вукова. И како рече легендарни поп Мартин својим хајдуцима: „Вук самотњак је рањив и не живи дуго. А вукови у чопору су јаки. Чопор опстаје. Сви смо крвави. Видим, храбри сте. То це-ним. Кукавице не волим. Ајмо да се организујемо, јер освета није завршена.“
Освета. Управо је освета била тај гонич, покретачка снага, мотив за свирепа убиства која су дала печат том времену, јер једно зло рађа друго зло. Поп Мартин рече: „Док сам попо-вао, поповао сам. Сада хајдукујем. Отимам отето. И то ћу ра-дити до смрти. А и освета није готова.“ У тим вучјим временима освета никада није била готова: „Сви јуре, сви пљачкају, сви отимају, сви убијају. Луда времена. Чак и калуђери скинуше ма-нтије, па у поход на Турке. Војска Христова и хајдучка.“
Али, још један мотив је био присутан код ових хајдука ‒ родољубље. Турци су рушили српске цркве и светиње, а хајдуци су дукатима отетим од турских каравана те исте цркве поправљали и обнављали. Зачарани круг...
Када су опљачкали један караван који је носио дарове султану, у товарима су пронашли на стотине тањира од чистог сре-бра. На сваком је био утиснут жиг „Наисс“. Тањири су били још из времена латинских царева које су Турци пронашли на Горици када су нешто копали. Озлоглашени Џевдет Хамза, поп Мартинов љути душманин који му је отео жену и кћер као четворогодишњу девојчицу, откупио је ове тањире за ситне паре. Али, неко то одо-зго гледа све и прави равнотежу. Враћа отето својој матици, Србији. А хајдуци, закопавши тањире у магазе рекоше: „Ваљда ће ова земља да се некада ослободи од турског јарма, па ће сво то злато и сребро да буде од користи за подизање нове српске државе.“
Похлепа. И тада и сада. Како уочава писац „трагача за златом има из свих структура друштва. Свих професија. То је феномен. И то опасан феномен који није довољно истражен“. Улазећи у срж многих ликова овог романа којима влада похле-па, на веома суптилан начин открива суштину овог феномена. Открива и то да сви они, похлепни и незасити, у било ком времену да су живели, трагично и у најгорим мукама завршавају. И та-дашњи Влчан војвода, озлоглашени, свирепи, развратни хајдук бу-гарског порекла и богати трговац Џевдет Хамза, Турчин, као и садашњи, сличан њима, Виден, Србин, сви разбојници на Цари-градском друму. Срби, Турци, Бугари. Сви. Где год похлепни ишли, пакао им је последња дестинација!
Божја казна. У суманутом, безглавом трагању за зла-том и хајдучким магазама, следећи разне планове и нацрте, ка-ко пређашњи, тако и савремени трагачи, не презају ни од чега. Користе експлозив, дижу у ваздух стене да би открили пећине у којима очекују да пронађу плен. Ништа им није свето. И цркве иолтаре и иконостасе и стубове светиња руше, само да би се дочепали злата. Али, рука Мајке Богородице пресуђује таквима, онаквом мером како и заслужују. Ако претекну Божјој казни, остаје да им суди овоземаљски суд и казни их затвором. Божју или овоземаљску, свакако заслужујућу казну, свако од њих до-бија!
А шта везује све ликове овог романа, оне који су по-седовали злато?
Несрећа. Проклетиња. Зао удес хајдука био је тај да су им често недра била пуна златних дуката, а стомак празан. Често су скапавали од глади, вечито на опрезу. Без дома, жене, по-родице, потомства које ће наставити њихово племе. Или то никада нису ни имали или су имали, па трагично изгубили. Имали су гомилу злата, али срећу у животу нису. Више гладни него сити. Под ведрим небом спавали, а не под јорганом са својом драгом. Свако је неку своју личну трагедију, своје бреме, свој крст, носио на плећима...
Сем књижевног, неоспоран је и историјски значај овог романа. Сликовити опис старог Ниша, изградња нишке Тврђаве... И док су влчезима превозили камен из каменолома у Нишкој Ба-њи до Ниша, мукотрпно градећи Тврђаву, управо ту су се и упо-знали и удружили у хајдучку дружину главни ликови овог ромна, легендарни хајдуци поп Мартинове дружине: Лаза Ћоса, Терзија и Смајо Турчин.
Оно над чим би требало да се замисли сваки Србин су речи хајдука Смаја Турчина, видовњака: „Колико год да се рађате, биће вас мало за ову вашу њиву избраздану светским путевима. Ви Срби сте себи највећи душмани. Вама други душмани не тре-бају. Имали сте и ви царство. И то јако царство. Нестало је. Сви сте се трвили за некакву власт. Брат с братом не може. Само се ого-варате, цинкате. Па, како бисмо ми држали власт, да нам ви не помажете? Тужите један другога. Што вам то треба? Гледај нас: муслиман један грош кад заради, задржи га за себе. Ако су два, један себи, а други дâ сиротињи. Ако су три, два за себе, а један опет дâ сиротињи. Таквог и Бог помаже. И иде нам. А ви? Не-ћете да радите. Хоћете брзо да се обогатите. Али сиромах више плаћа, а лењ више ради. Питаш ме да ли ће ова српска земља икада имати благодет. Неће! Због вас самих. Такав сте народ. Нека-кво проклетство вас бије. Убијате своје краљеве. Сви ви хоћете да сте на некој власти. Па, не може! Морате да се приклоните или Истоку или Западу. На Западу је сјај, злато... На истоку је душа. Па, бирајте! Али сваки сјај има и своју цену.“
Замислите се и ви када прочитате ову драгоцену књигу која ће вас обогатити и отворити вам многе видике и када се нађете на овом пустом Цариградском друму у ком правцу заправо желите да идете... Пут Истока или пут Запада...
И како одраста, тако човек увиђа да живот није бајка, али остаје у њему распламсана жеља за богатством и лагодним жи-вотом. Не постоји чаробни штапић, али зато по легендама, које се преносе с колена на колено, постоје поп Мартинове магазе са златом, дукатима и драгуљима, некада давно закопане, још у време хајдука и владавине Османлијског царства.
Цариградски друм ‒ траса некадашњег Римског пута Виа милитарис, а садашњег ауто-пута од Београда до Ниша, који се потом са статусом међународног пута одваја из Ниша за Исток, преко Софије, у правцу Истанбула. Пусти друм који спаја Исток и Запад. Све живо овде пролази. И људи и роба и цареви. Све.
Како би то изгледало када би друм проговорио? Када би открио тајне хајдучије која се ту збивала и у доба владавине Отоманске империје, почетком осамнаестог, али и сада, почетком двадесет првог столећа. Принцип је исти, само су у питању нијансе.
Отимачина. Да, на Цариградском друму принцип је отети злато, новац, а нијансе су само у начину отимања и оружју које се користи. Некада су користили јатагане и кубуре, а сада пиштоље или пак клинове забодене у друм да избуше пнеуматике, па да онда чланови банде шлепају возило до своје квазирадионице, са-тима „поправљају квар“, а потом једноставно залепе гуму и то наплате по астрономској цени. У еврима. Девизе, девизе... Никад сити девиза за раскалашан живот.
Братислав Петровић нам је романом „Цариградски друм“ овим драгуљем српске књижевности, романом изузетног исто-ријског значаја, понудио чаролију на свој начин. Отелотворење из света бајки да друм проговори и то писаном речју и да то остане заувек. Бесмртно. Јер, како рече Лаза Ћоса, један од главних ликова романа који је написао књигу о хајдучији и поп Мартиновим магазама: „Видео сам да царства пролазе и нестају, а књиге остају. Оно што није забележено, као да се није ни дешавало. Желим да оставим неког трага о овом вучјем време-ну.“ Оштро око писца уочило је да су времена вучја, како тада, почетком осамнаестог, тако и сада, почетком двадесет првог столећа. Овим романом писац је направио јединствену паралелу ове две епохе и стопио их у једно. Уочио је да је хајдучија постојала и онда и сада и да се хајдуци удружују у чопоре, попут вукова. И како рече легендарни поп Мартин својим хајдуцима: „Вук самотњак је рањив и не живи дуго. А вукови у чопору су јаки. Чопор опстаје. Сви смо крвави. Видим, храбри сте. То це-ним. Кукавице не волим. Ајмо да се организујемо, јер освета није завршена.“
Освета. Управо је освета била тај гонич, покретачка снага, мотив за свирепа убиства која су дала печат том времену, јер једно зло рађа друго зло. Поп Мартин рече: „Док сам попо-вао, поповао сам. Сада хајдукујем. Отимам отето. И то ћу ра-дити до смрти. А и освета није готова.“ У тим вучјим временима освета никада није била готова: „Сви јуре, сви пљачкају, сви отимају, сви убијају. Луда времена. Чак и калуђери скинуше ма-нтије, па у поход на Турке. Војска Христова и хајдучка.“
Али, још један мотив је био присутан код ових хајдука ‒ родољубље. Турци су рушили српске цркве и светиње, а хајдуци су дукатима отетим од турских каравана те исте цркве поправљали и обнављали. Зачарани круг...
Када су опљачкали један караван који је носио дарове султану, у товарима су пронашли на стотине тањира од чистог сре-бра. На сваком је био утиснут жиг „Наисс“. Тањири су били још из времена латинских царева које су Турци пронашли на Горици када су нешто копали. Озлоглашени Џевдет Хамза, поп Мартинов љути душманин који му је отео жену и кћер као четворогодишњу девојчицу, откупио је ове тањире за ситне паре. Али, неко то одо-зго гледа све и прави равнотежу. Враћа отето својој матици, Србији. А хајдуци, закопавши тањире у магазе рекоше: „Ваљда ће ова земља да се некада ослободи од турског јарма, па ће сво то злато и сребро да буде од користи за подизање нове српске државе.“
Похлепа. И тада и сада. Како уочава писац „трагача за златом има из свих структура друштва. Свих професија. То је феномен. И то опасан феномен који није довољно истражен“. Улазећи у срж многих ликова овог романа којима влада похле-па, на веома суптилан начин открива суштину овог феномена. Открива и то да сви они, похлепни и незасити, у било ком времену да су живели, трагично и у најгорим мукама завршавају. И та-дашњи Влчан војвода, озлоглашени, свирепи, развратни хајдук бу-гарског порекла и богати трговац Џевдет Хамза, Турчин, као и садашњи, сличан њима, Виден, Србин, сви разбојници на Цари-градском друму. Срби, Турци, Бугари. Сви. Где год похлепни ишли, пакао им је последња дестинација!
Божја казна. У суманутом, безглавом трагању за зла-том и хајдучким магазама, следећи разне планове и нацрте, ка-ко пређашњи, тако и савремени трагачи, не презају ни од чега. Користе експлозив, дижу у ваздух стене да би открили пећине у којима очекују да пронађу плен. Ништа им није свето. И цркве иолтаре и иконостасе и стубове светиња руше, само да би се дочепали злата. Али, рука Мајке Богородице пресуђује таквима, онаквом мером како и заслужују. Ако претекну Божјој казни, остаје да им суди овоземаљски суд и казни их затвором. Божју или овоземаљску, свакако заслужујућу казну, свако од њих до-бија!
А шта везује све ликове овог романа, оне који су по-седовали злато?
Несрећа. Проклетиња. Зао удес хајдука био је тај да су им често недра била пуна златних дуката, а стомак празан. Често су скапавали од глади, вечито на опрезу. Без дома, жене, по-родице, потомства које ће наставити њихово племе. Или то никада нису ни имали или су имали, па трагично изгубили. Имали су гомилу злата, али срећу у животу нису. Више гладни него сити. Под ведрим небом спавали, а не под јорганом са својом драгом. Свако је неку своју личну трагедију, своје бреме, свој крст, носио на плећима...
Сем књижевног, неоспоран је и историјски значај овог романа. Сликовити опис старог Ниша, изградња нишке Тврђаве... И док су влчезима превозили камен из каменолома у Нишкој Ба-њи до Ниша, мукотрпно градећи Тврђаву, управо ту су се и упо-знали и удружили у хајдучку дружину главни ликови овог ромна, легендарни хајдуци поп Мартинове дружине: Лаза Ћоса, Терзија и Смајо Турчин.
Оно над чим би требало да се замисли сваки Србин су речи хајдука Смаја Турчина, видовњака: „Колико год да се рађате, биће вас мало за ову вашу њиву избраздану светским путевима. Ви Срби сте себи највећи душмани. Вама други душмани не тре-бају. Имали сте и ви царство. И то јако царство. Нестало је. Сви сте се трвили за некакву власт. Брат с братом не може. Само се ого-варате, цинкате. Па, како бисмо ми држали власт, да нам ви не помажете? Тужите један другога. Што вам то треба? Гледај нас: муслиман један грош кад заради, задржи га за себе. Ако су два, један себи, а други дâ сиротињи. Ако су три, два за себе, а један опет дâ сиротињи. Таквог и Бог помаже. И иде нам. А ви? Не-ћете да радите. Хоћете брзо да се обогатите. Али сиромах више плаћа, а лењ више ради. Питаш ме да ли ће ова српска земља икада имати благодет. Неће! Због вас самих. Такав сте народ. Нека-кво проклетство вас бије. Убијате своје краљеве. Сви ви хоћете да сте на некој власти. Па, не може! Морате да се приклоните или Истоку или Западу. На Западу је сјај, злато... На истоку је душа. Па, бирајте! Али сваки сјај има и своју цену.“
Замислите се и ви када прочитате ову драгоцену књигу која ће вас обогатити и отворити вам многе видике и када се нађете на овом пустом Цариградском друму у ком правцу заправо желите да идете... Пут Истока или пут Запада...
Нема коментара:
Постави коментар