из ''Сањиних лироказа''
Трајем ли вама, плавети јужне
и нестало море мириса крина,
кад се преда мном некрајем пруже
руке од лета и жарких даљина?
Кушам ли тада вашег пелина
у модроме виру збуњених муза?
Од кришом донетих малина
са висина, ја њима сам мусав.
Над обалом горе очи од страха
и дубине пале, грозно невидне.
Сурвају се у салве краха
речи моје пожуде стидне
телом закрчене. Гаснућу опет
у дирљивој јези мора и вина,
док мисли на тебе чврсто не склопе
веђе од лета и жарких даљина.
ОПОМЕНУТА ПЕСМА
Радо бих слагао у тој песми,
али она мучно моли:
''Шта ћу када испод леси
остану стихови голи?
Колико ћу заварати ћуди
пре него ме изда знамен
зиме што сујету буди?
Ко ће уждити пламен
да крај њега нађе смирај
сиромашак изобиља?
Неистином ме не бирај
ако нисам твоја збиља.''
ОМАЖ ''МРТВОЈ ЛУЦИ''
Цесарићу
Докле дани сви умину
на осами један камен
к'о из недра давне славе
светлост ломи у даљину.
На њем' један брод се чује
како одабира гласе
и трзајући те таласе
песму му корита брује.
Без морнара, без кормила,
он се њише у ваздуху,
само се по танком слуху
позна где је лађа била.
Ни ветар се не запита
да л' се крше чије муке,
већ једнако ритмом хуке
по палуби тмурној хита –
можда једном он завине
платно ове морске сете,
да и њено око дирне
вергл што га лето плете.
Нема коментара:
Постави коментар