Најгоре је имати, па немати, кажу… Нема веће клетве… Али, ако кренеш од нуле, па си мало нешто, као, у плусу… Лако је навићи се на минус фазу. Када кажем минус, мислим на материјалну, никако на духовну страну. Ако је духовна богата, ти си богат човек. Ако имаш породицу, пријатеље, људе који те воле – цео свет је твој. Не може ти нико ништа. Ни мишеви, ни пужеви, глисте, змије, камелеони и остале љигаве животиње… Колико људи могу бити љигави, животиње никад не могу.
И тако… Средиш мозак… па навикнеш на мало. Научиш да се радујеш ситним стварима… Да уживаш у животу, да не очекујеш ништа, а да се надаш – ту је спас. У надању и очекивању. Умети да уживаш у радостима, у у доброј књизи, понекој кафи са пријатељима, зрацима сунца… Топлоти, споља И унутра, сендвичу са печеницом и качкаваљем… топлој шољи чаја или млека, по могућству, нес кафи, са парчићима плазме и лешника, мммм.
Бирамо лепе ствари… Волимо лепе ствари! Знамо шта ваља…
Али, умемо да уживамо и у корици хлеба са сусамом, јакој црној кафи, са ратлуком, ако је могуће. Оној од педесет динара… Само је треба наћи.
Покушавам да будем оптимистична, ведра, насмејана… Да извучем на површину све оне добре ствари, које ме радују и чине да полетим… Мада, већ дуже време не летим. Хајде, де. Да видимо… Викенд! Како то моћно звучи… слобода. Не мораш ујутру да журиш, имаш све време овог света. Да се протежеш у топлом кревету… гледаш тв и прочиташ новине… попијеш кафу са пријатељицама… прочиташ новине... Лепо. Онда једна шетња. Шопинг мол, што да не? Да видимо шта има, можда налетиш на неки комад гардеробе, јефтин и добар. Суботњи филм, супер. Прија. Недељна кафа са пријатељима из основне и шетња до кафића који држи твој френд. Корисно и лепо. Забавно. Мало се средиш, напакујеш, попакујеш, прање косе и остало, да личиш на жену. Чини ми се – довољно разлога да будеш срећан!
И баш сам, поред толико суморности, јада и бола, што гледам око себе, што осећам у себи и на себи, што видим на себи и другима, покушала да бар данас будем позитивна. И, чини ми се, без обзира на све, да имам разлога. Довољно што сам жива, додуше повремено осећам разне болове, али осећам… И што је викенд и што можемо да се радујемо свему и свачему. И покушаваћу и даље, обећавам себи, да увек извучем неку трунчицу радости и поезије.
… До прве кише, до првог снега… Хахахахаха!
Не, заиста, идемо даље. Биће нешто. Кад смо преживели пад стандард са, рецимо педесет на, рецимо петнаест хиљада, нередовна примања и немогућност да живиш нормално, плаћаш рачуне, купујеш печеницу и месо… избациш биоскоп и кафиће, кафе… да се гребеш, јер је то твоје редовно стање… а до јуче си уредно плаћао своје пиће и частио пријатеље… да купиш нормалан поклон пријатељу за рођендан, а не неку варијанту за коју мораш да мозгаш и обиђеш три пута град… па се осећаш јадно и бедно, као да си ћемер, а не да ниси имао… Кад смо то превазишли, мислим – мора да буде боље. Па онда, рачунам, кренућемо даље, па шта… ако треба, ми педесетогодишњаци, добро очувани, наћи ћемо и нови посао, нећемо скрстити руке… и нећемо цркнути од глади. Чему више страх и параноја?
Истроших се у тим позитивним вибрацијама и надама. Бежим док се не предомислим и притиснем једно, тако лако, дугменце ‘’дилит’’… док још хоћу да верујем и да се надам. Па, срећан нам викенд! И нека буде боље!
Ако не… Па, нећемо се предати! Живот иде даље… Чега нема, не мора ни бити.
И тако… Средиш мозак… па навикнеш на мало. Научиш да се радујеш ситним стварима… Да уживаш у животу, да не очекујеш ништа, а да се надаш – ту је спас. У надању и очекивању. Умети да уживаш у радостима, у у доброј књизи, понекој кафи са пријатељима, зрацима сунца… Топлоти, споља И унутра, сендвичу са печеницом и качкаваљем… топлој шољи чаја или млека, по могућству, нес кафи, са парчићима плазме и лешника, мммм.
Бирамо лепе ствари… Волимо лепе ствари! Знамо шта ваља…
Али, умемо да уживамо и у корици хлеба са сусамом, јакој црној кафи, са ратлуком, ако је могуће. Оној од педесет динара… Само је треба наћи.
Покушавам да будем оптимистична, ведра, насмејана… Да извучем на површину све оне добре ствари, које ме радују и чине да полетим… Мада, већ дуже време не летим. Хајде, де. Да видимо… Викенд! Како то моћно звучи… слобода. Не мораш ујутру да журиш, имаш све време овог света. Да се протежеш у топлом кревету… гледаш тв и прочиташ новине… попијеш кафу са пријатељицама… прочиташ новине... Лепо. Онда једна шетња. Шопинг мол, што да не? Да видимо шта има, можда налетиш на неки комад гардеробе, јефтин и добар. Суботњи филм, супер. Прија. Недељна кафа са пријатељима из основне и шетња до кафића који држи твој френд. Корисно и лепо. Забавно. Мало се средиш, напакујеш, попакујеш, прање косе и остало, да личиш на жену. Чини ми се – довољно разлога да будеш срећан!
И баш сам, поред толико суморности, јада и бола, што гледам око себе, што осећам у себи и на себи, што видим на себи и другима, покушала да бар данас будем позитивна. И, чини ми се, без обзира на све, да имам разлога. Довољно што сам жива, додуше повремено осећам разне болове, али осећам… И што је викенд и што можемо да се радујемо свему и свачему. И покушаваћу и даље, обећавам себи, да увек извучем неку трунчицу радости и поезије.
… До прве кише, до првог снега… Хахахахаха!
Не, заиста, идемо даље. Биће нешто. Кад смо преживели пад стандард са, рецимо педесет на, рецимо петнаест хиљада, нередовна примања и немогућност да живиш нормално, плаћаш рачуне, купујеш печеницу и месо… избациш биоскоп и кафиће, кафе… да се гребеш, јер је то твоје редовно стање… а до јуче си уредно плаћао своје пиће и частио пријатеље… да купиш нормалан поклон пријатељу за рођендан, а не неку варијанту за коју мораш да мозгаш и обиђеш три пута град… па се осећаш јадно и бедно, као да си ћемер, а не да ниси имао… Кад смо то превазишли, мислим – мора да буде боље. Па онда, рачунам, кренућемо даље, па шта… ако треба, ми педесетогодишњаци, добро очувани, наћи ћемо и нови посао, нећемо скрстити руке… и нећемо цркнути од глади. Чему више страх и параноја?
Истроших се у тим позитивним вибрацијама и надама. Бежим док се не предомислим и притиснем једно, тако лако, дугменце ‘’дилит’’… док још хоћу да верујем и да се надам. Па, срећан нам викенд! И нека буде боље!
Ако не… Па, нећемо се предати! Живот иде даље… Чега нема, не мора ни бити.
Нема коментара:
Постави коментар