Где си био док је падала киша
И спирала боју са маски свих
Док лажни је мирис лагано нестајао
И све постајало тако истинито
Где си био док сам те
на углу улице твоје чекала
Зашто дошао ниси да моје стрепње
Истопиш својим погледом речју и додиром
И докажеш да можеш бити ту
и када се светла угасе
Радост оде на службени пут
Понесавши све кофере
Пао је и снег
Измучена од путовања у непознатом правцу
Рекла сам да излазим на оној станици
Да одем пустио си ме
И додао да твој воз наставља даље
Ниси знао да на станици
чека ме олуја
Јер ниси био ту кад је
Падала киша
У вртлогу смо се изгубили заувек
Сада ми није жао што смо
Испричана прича
и што имамо само успомене
Боли ме магловито сећање на њих
Јер иста их киша лагано брише
НОВЕМБАР
Пречесто мислим на тебе ових дана.
Ваљда из навике.
И што ме ова јесен сећа на ону нашу.
Нешто ме тера да пишем о теби.
Али више немам шта.
Празне речи говоре
Оно што ти не знаш, а ја одбијам да чујем.
Да самоћа моје је уточиште.
Даљина – тако се сада зовемо ми,
Али још заборављен ниси ти.
И никада ни нећеш бити.
Мој свет поплављен је мирисом твојим
Јер моје сузе миришу на тебе.
У мом свету лето не постоји
А кише не престају да падају.
Моја година дванаест је новембaра...
ХИЉАДУ СУЗА КАСНИЈЕ
Јесмо ми миљама далеко
А јoш увек
Још увек ми фали само корак до тебе
До сећања на нас
И исте оне туге која ми одузе душу
Оног дана када су ми од тебе
Окренули леђа
И пустили где год, путем низводно
Само да моји таласи не додирују твоју обалу
Јесте време донело нове улоге
Али још увек
Још увек се најлепше смејем
Када говорим о теби
Задрхтим пред твојим ликом у глави
Који поносно не бледи, не одустаје
Неприкосновен, најлепши, једини
Године само учврcтишe пиједастал
И ту, знам, остаћеш заувек..
ВАТРА
Можда, тек само можда,
Сутра отпутујем далеко.
Можда, ма шта ме то кошта...
Нећу више овде да седим
Одлучност дижем на ноге младе.
Мало спонтаног из нотеса цедим
Док свет ме од куће краде...
Звезда на небу, жеља у тањиру и снови у чаши...
Све спремно је за пут...
Нек' само буде случајно, јер друго ме плаши:
Живот на мене љут.
Све је добро док
Немим стазама ходим,
Немирним водама бродим
И пијем непредвидљивости сок...
Можда, тек само можда,
Сутра отпутујем далеко.
Можда, ма шта ме то кошта...
ЛАВИРИНТ
У немој илузији сећања ме глођу
Ћутећ' мирим своју машту бучну.
Ал' успомене тихо само теби пођу
И стварају самоће слику мучну.
Покушавам да изађем из вртлога Туге,
Талас лика твог ме спречава.
Убијаш и моје покушаје друге
Тражим утеху у труду заборава.
Мада не могу избрисати дан
Када први пут сретох тебе.
Био си мој најслађи сан,
А сада несаницом будим себе.
Не могу уклонити трагове твоје,
Нит си која ме са животом спаја.
Спрати их не успевају ни сузе моје,
Утемељени су флуидније од небеског сјаја.
ТИХА БУКА
Ноћ била је тако тиха
Као никада до сада
Као да је прећутала
Све оно што је имала рећи
Из мудрости или можда страха
Да ће јој одговор на исповест
Бити као пређашњи заобиђен
Већ је сасвим јасно
Да ноћ ће заменити дан
А тада, ништа ионако
Више неће бити важно
Тишина некада говори много
Али ова тишина, ове ноћи
Само је тихо ћутала
Не желећи да замени речи
Можда је патила
Или се кајала
Свеједно
Ионако ће доћи дан
И ништа више неће бити важно
Омамљена, тонем у сан
У неку још већу тмину
У неку сасвим јасну тишину
Свеједно
Ускоро ће дан...
ВОЛИМ ТЕ ЈОШ
А шта да радим
Кад туга временом постане још јача?
Кад ме прекрије земља сопственог плача?
Док свесно по њој печал садим...
Једну жељу имала бих само,
Да ничу осмеси твоји тамо.
Овој земљи бола весници су они
Пролеће у јаду реалност ми гони...
Трчим по оштрицама самоће,
Окована, ходим ка теби.
Пред жарким сунцем, дрхтим од хладноће,
Последњом топлином дозивам те к себи...
Сведок је време – тако смо далеко,
Да се вратим – ти ме не би чек'о.
Године носе ми младост, ал' брига ме баш,
Јер да лече ране, највећа је лаж!
ЗАУВЕК
За сваку кап океана реч наћи
Баш сваки зрак сунца оком дотаћи
Сваки делић планете пешке прећи
Кол'ко те волим тешко ми је рећи...
Кад дан буди се и дан кад утихне
Јуче ствара се док сутра скрива се
Док само дишеш, кад своје живиш сне
Ја бескрајно и најјаче волим те...
ОПЕТ О ТЕБИ
Једини си пламен због ког горко се кајем
Што угасих магловитом брзоплетошћу
Да сада видим те све драго дајем
Јер крадући ми срце богатиш ми душу
Знао си да волим те јер то нисам крила
Нисам разумела да то се тако зове
Да љубав препознам премлада сам била
Збуњену, растргнуше ме времена кљове
Отишао си и први пут осетих бол
Она ми показа да заволех те силно
Твоје очи прате ме али ме не виде
Често их дозивам мада знам да не чују
И тако живим с њима, не и оне са мном
Презирем их, волим, обожавам и славим
Само, сврати ми кадкад у црнину снова
Молим те, јер то је моја последња бова
СВЕТЛОСТ
Тек покоји поглед на пупољак у блату,
Пролази секунда младића у рату.
Песма, љубав, осмех, надања су моћ,
Да анђео у оковима преживи смрти ноћ.
У непознатој пустињи оаза незнана,
Жеђ живота, под ножем свежа рана.
Идем у мрак неке друге боје,
Не чекај ме сутра, драго Данас моје!
СУСРЕТ РАСТАВЉЕНИХ
Признај да никада ни били нисмо
Нешто више од обичних странаца.
Ипак, пре очима причали бисмо,
А сада леђима гласно ћутимо.
Прошло је превише месеца маја
Од пролећа првог пољупца нашег.
Плажа беше место твог и мог раја,
Она је и место нашега краја.
Седим сад на обали овој, сама.
Ћутим, слушам док сутон гута тама.
И чујем да твој корак гази мој пут.
Опет ми те враћа болни ветар крут...
Не осврћем се, али знам да си ту.
Знам, по тишини која нас раздваја.
Знам, по сећању твојих загрљаја.
Знам. Прошлост се никад не заборавља...
РАСТРГНУТА ЉУБАВ
Не, наша љубав умрла није.
Игра се са нама, па се крије.
Не, љубав није напустила нас,
Из дубине душе чујем њен глас.
Не верујеш ми када ти кажем,
Сунце у подне мени је ноћ.
Борим се, али нећу да лажем,
Почињем да губим живљења моћ.
Као ситна кап у олуји кише
Моја нада, снови, степеница више...
Нема сумње, знам, готово је сада,
Један чобан води изгубљена стада..
.
Вратити тебе ја нећу моћи,
Наша љубав стрепи од дугих зимских ноћи.
На сунчаној плажи тешке вејавице,
У мизерном свему слутим твоје лице..
.
Не, наша љубав умрла није,
Игра се са нама, па се крије.
Не, љубав није напустила нас,
У дубини душе тражим њен глас...
МУЗИКА У МЕНИ
Не, не бојим се ја самоће
и ти крици тишине
Не, не чују се из моје собе
Ја само понекад, тек тако
Утонем у ћутњу, да послушам себе
Не, не плашим се ноћи
И то светло које у ситне сате гори
Не, не допире из моје собе
Ја само понекад, тек онако
Пожелим да у огледалу јасније видим себе
Не, немојте слати у помоћ људе
кадкад ми прија музика
Опојна музика самоће
Нема коментара:
Постави коментар