кроз пукотине мог живота.
Догађаје урагани ковитлају
све што с љубављу скујем – отеше ми.
Примим шамар стојећи, а у себи
ко'куја цвилим, подвијеног репа.
Панично гребем око себе, желећи
да се из пакла ишчупам.
А никога близу – острва потопљена,
вода одасвуд прекрива главу...
Раширених зеница
страх прославља моју крсну славу.
Очи светлуцају као мачије, сред
поноћи када вампири владају.
Пуштам их да крв ми из
беживотног тела исисају.
Распета између глоговог колца и
Исусовог распећа, молим за милост.
Данас не осећам мирис тамјана,
свећа не баца божанску светлост.
.
Нема коментара:
Постави коментар