Сто је постављен испод винове лозе. Домаћин слави дан када је за длаку остао жив. Нико од гостију не зна када је то било. Није ни важно, они су дошли да обиљеже тај дан. Овали са јагњетином постављени су на сто. Сви журе да узму што бољи комад. Jеду, гледају испред себе и ћуте. Мљацкање ствара буку. На крају стола сједе двојица људи. Један је дежемкаст. Има шешир на глави. Он је окретао ражањ. Нагутао се мириса и напио пива. Није му до јела. До приче јесте. Наспрам њега сједи ћелавац. Он је приносио дрва и ложио ватру док се јагње на ражњу пекло. Попио је доста пива, али му се стомак отоорио. Једе, ал’ је рад да се надмеће у причи са гостом с којим је провео цијело пријеподне поред ватре.
- Шта каже баба кад успављује унука? – почиње онај са шеширом на глави.
- О, јесте мудро питање! – каже ћелавац и загриза бутуку.
- Мудро није, али ти не знаш.
- Па шта хоћеш да ти кажем?
- Да ми одговориш.
- Шта да ти одговорим?
- Па, то, шта каже баба кад успављује унука?
- Па, ако ме тјераш онда ћу ти рећи.
- Реци
- Не да баба.
- Погодио си, али заправо она лаже. Је ли тако?
- Ко каже да лаже?
- Па дјед, он кад успављује унука каже нешто, а знаш ли шта?
- Знам али нећу да ти кажем.
- Да знаш, рекао бих.
- Ма, човјече ко то не зна.
- Колико зам не зна.
- Ја знам.
- Па ако знаш кажи.
- Шта да кажем?
- Оно шта каже дјед кадa успављује унука?
- Каже му оно што каже.
- Да знаш рекао би.
- Ма, ти...Ти ми кажи.
- Одговор је смијешан. Да га знаш упишао би се од смијеха.
- Ако је толико смијешан, зашто се већ не смијем?
- Зато што га не знаш?
- Ја?!
- Да ти.
- Мислиш да ја не знам.
- Да знаш рекао би.
- Па добро шта хоћеш да ти кажем?
- Одговори ми на питање шта каже дјед кад успављује унука. Шта каже баба то си знао.
- Знам шта каже и дјед.
- Да знаш ти би сада рекао свима нама и ми бисмо се упишали од смијеха.
- И теби је то смијешно.
- Више него смијешно.
- Па шта има ту смијешно?
- Има свашта.
- Па добро казаћу ти, шта хоћеш да ми питаш.
- Рекао сам ти: шта каже дјед кад успављује унука.
- Јест ми неко питање.
- Није питање али је одговор смијешан. Кад би одговорио платио бих ти пиће.
- Мени није стало до твог пића
- Али мени је стало до твог одговора.
- Мало дајеш.
- Ето плаћам ти пола гајбе пива.
- Којешта, нећу да одговарам на глупа питања.
- Можда и јесу глупа али је одговор смијешан. И сви би овдје били срећни када би знали. Када би и пристао да сада одговориш не бих ти дао гајбу пива. Цијена је расла сада пада. Одговор је врло смијешан.
- Каже: лаже баба.
- Није то.
- Ма, ти мени није то! Шта друго може рећи дјед него не да баба.
- То је сувише једноставан одговор. Да сам на њега мислио не бих ти га ни постављао.
- Каже: Луда баба.
- Ма, јок није ни то.
- Заборавио сам како гласи твоје питање
- Шта кеже дјед када успављује унука?
- Не каже ништа.
- Богме каже.
- Шта каже?
- Ја тебе питам.
- Питам и ја тебе.
- Али ја сам први питао тебе. Ти да кажеш да не знаш ја бих рекао, а одговор је смијешан. Када би га чули људи око нас поцркали би од смијеха.
Гости дижу главе према њима. Уста су им пуна меса, али сви успјевају да у један глас замоле дежемакстог:
- Хајде, кажи! Зашто нас све држиш у неизвјесности?
- Ма, ја сада нећу да кажем.
- Да знаш рекао би – упоран је онај са шеширом на глави.
- Ти си будала – не да се ћелавац.
- Нисам те питао шта сам ја него шта каже дјед кад успављује унука.
- Каже оно што каже.
- Знам да каже оно што каже, али је то врло смијешно.
- Ако је смијешно кажи ти.
- Ја сам питао тебе.
- Ја, ето не знам.
- Да знаш рекао бих.
- Нећу да кажем. Ја ти сада не бих дао ништа и да кажеш.
- Ја и не тражим ништа.
- Али, одговор је смијешан.
- Па нека је смијешан.
- Људи хоће смијеха.
- Ти их онда насмиј.
- Не могу када сам питао тебе.
- Ја, ето нећу да кажем. Заборави да си ме питао.
- Сви су чули да сам те питао.
- Чули смо – кажу гости. Неки су престали да једу. Узели су чачкалице и рове по устима.
- Знам али нећу да кажем. Нека он каже – ћелавац тражи нови комад меса у тањиру.
- Није то онда то – каже дежмекасти са шеширом на глави.
- А шта је то то?
- То је кад ја питам тебе, а ти одговориш.
- Па одговорио сам да знам али нећу да кажем.
- Да знаш рекао би.
- Ти ми кажеш.
- Ја ти кажем јер сам те питао, а ти ниси знао.
- Ко каже да нисам знао.
- Да си знао одговорио би.
- Па, шта да сам одговорио.¬
- Видио би да знаш.
- А, шта да нисам?
- Онда признај да не знаш.
- Па, добро не знам.
- Кажи то гласно да сви чују.
- Ма, ти си будала.
- Нека сам, али ти одговори на моје питање.
- Одговорићу кад ја будем хтио.
- Реци сада да се људи смију.
- Они се већ смију.
- Коме?
- Теби.
- Зашто мени?
- Зато што си поставио глупо питање.
- Нека је глупо, али они као и ја очекујемо одговор.
- Одговорио сам.
- Шта си одговорио.
- Да нећу да кажем.
- Да знаш рекао би.
- Онда ето не знам.
- Али то мораш признати да не знаш.
- Признаћу.
- Шта си признао?
- Да је твоје питање глупо.
- Ето видиш да не знаш.
- Знам, не знам и нећу да кажем.
- Добио би награду.
- Али ја је нећу.
- Мислиш да бих ти је ја дао.
- Па шта онда причаш?
- Причам да докажем како не знаш.
- Знам ја што ти не знаш.
- Можда знаш али не знаш да одговориш на моје питање.
- А како оно би твоје питање.
- Шта каже дјед унуку када га успављује.
- То смо већ чули.
- Ако си чуо што онда не одговориш.
- Чекам да ти одговориш.
- Шта да одговорим?
- Шта ради сваки зец у овом тренутку.
- Какве везе има зец са дједом и унукум.
- Можада има можда нема, али знаш одговорио би.
- Нисам ја пас да размишљам о зечевима.
- Нисам ни ја дјед да размишљам шта ћу рећи унуку.
- Али ја сам тебе питао шта каже дјед кад успављује унука.
- Ја сам питао тебе шта ради сваки зец у овом тренутку.
- Мисли о псу.
- Није.
- Мисли шта да једе.
- Е, није.
- Онда одох питати своју керу.
- Мислиш да кера твоја зна.
- Зна како неће знати. Ја њу пошљаем у лов и она дигне зеца.
- Значи кера ти диже зеца.
- Не мислим ја оно што ти мислиш.
- Како знаш да ја то мислим.
- Знам јер ме питаш.
- Ја сам тебе питао шта ради сваки зец у овом трену. И ти не знаш одговор.
- И ја сам тебе питао шта каже дјед кад успављује унука.
- Ма то твоје питање је мачји кашаљ.
- И твоје питање је зечије брабоњање.
- Ако је брабоњање што онда не кажеш.
- Шта да кажем?
- Шта ради сваки зец у овом трену.
- Ради оно што ти не знаш.
- Ја знам али знаш ли ти?
- Знам као што и ти знаш шта каже дјед када успављује унука.
- Дјед не каже ништа.
- Ни зец у овом трену не ради ништа.
- Шта каже баба кад успављује унука? – почиње онај са шеширом на глави.
- О, јесте мудро питање! – каже ћелавац и загриза бутуку.
- Мудро није, али ти не знаш.
- Па шта хоћеш да ти кажем?
- Да ми одговориш.
- Шта да ти одговорим?
- Па, то, шта каже баба кад успављује унука?
- Па, ако ме тјераш онда ћу ти рећи.
- Реци
- Не да баба.
- Погодио си, али заправо она лаже. Је ли тако?
- Ко каже да лаже?
- Па дјед, он кад успављује унука каже нешто, а знаш ли шта?
- Знам али нећу да ти кажем.
- Да знаш, рекао бих.
- Ма, човјече ко то не зна.
- Колико зам не зна.
- Ја знам.
- Па ако знаш кажи.
- Шта да кажем?
- Оно шта каже дјед кадa успављује унука?
- Каже му оно што каже.
- Да знаш рекао би.
- Ма, ти...Ти ми кажи.
- Одговор је смијешан. Да га знаш упишао би се од смијеха.
- Ако је толико смијешан, зашто се већ не смијем?
- Зато што га не знаш?
- Ја?!
- Да ти.
- Мислиш да ја не знам.
- Да знаш рекао би.
- Па добро шта хоћеш да ти кажем?
- Одговори ми на питање шта каже дјед кад успављује унука. Шта каже баба то си знао.
- Знам шта каже и дјед.
- Да знаш ти би сада рекао свима нама и ми бисмо се упишали од смијеха.
- И теби је то смијешно.
- Више него смијешно.
- Па шта има ту смијешно?
- Има свашта.
- Па добро казаћу ти, шта хоћеш да ми питаш.
- Рекао сам ти: шта каже дјед кад успављује унука.
- Јест ми неко питање.
- Није питање али је одговор смијешан. Кад би одговорио платио бих ти пиће.
- Мени није стало до твог пића
- Али мени је стало до твог одговора.
- Мало дајеш.
- Ето плаћам ти пола гајбе пива.
- Којешта, нећу да одговарам на глупа питања.
- Можда и јесу глупа али је одговор смијешан. И сви би овдје били срећни када би знали. Када би и пристао да сада одговориш не бих ти дао гајбу пива. Цијена је расла сада пада. Одговор је врло смијешан.
- Каже: лаже баба.
- Није то.
- Ма, ти мени није то! Шта друго може рећи дјед него не да баба.
- То је сувише једноставан одговор. Да сам на њега мислио не бих ти га ни постављао.
- Каже: Луда баба.
- Ма, јок није ни то.
- Заборавио сам како гласи твоје питање
- Шта кеже дјед када успављује унука?
- Не каже ништа.
- Богме каже.
- Шта каже?
- Ја тебе питам.
- Питам и ја тебе.
- Али ја сам први питао тебе. Ти да кажеш да не знаш ја бих рекао, а одговор је смијешан. Када би га чули људи око нас поцркали би од смијеха.
Гости дижу главе према њима. Уста су им пуна меса, али сви успјевају да у један глас замоле дежемакстог:
- Хајде, кажи! Зашто нас све држиш у неизвјесности?
- Ма, ја сада нећу да кажем.
- Да знаш рекао би – упоран је онај са шеширом на глави.
- Ти си будала – не да се ћелавац.
- Нисам те питао шта сам ја него шта каже дјед кад успављује унука.
- Каже оно што каже.
- Знам да каже оно што каже, али је то врло смијешно.
- Ако је смијешно кажи ти.
- Ја сам питао тебе.
- Ја, ето не знам.
- Да знаш рекао бих.
- Нећу да кажем. Ја ти сада не бих дао ништа и да кажеш.
- Ја и не тражим ништа.
- Али, одговор је смијешан.
- Па нека је смијешан.
- Људи хоће смијеха.
- Ти их онда насмиј.
- Не могу када сам питао тебе.
- Ја, ето нећу да кажем. Заборави да си ме питао.
- Сви су чули да сам те питао.
- Чули смо – кажу гости. Неки су престали да једу. Узели су чачкалице и рове по устима.
- Знам али нећу да кажем. Нека он каже – ћелавац тражи нови комад меса у тањиру.
- Није то онда то – каже дежмекасти са шеширом на глави.
- А шта је то то?
- То је кад ја питам тебе, а ти одговориш.
- Па одговорио сам да знам али нећу да кажем.
- Да знаш рекао би.
- Ти ми кажеш.
- Ја ти кажем јер сам те питао, а ти ниси знао.
- Ко каже да нисам знао.
- Да си знао одговорио би.
- Па, шта да сам одговорио.¬
- Видио би да знаш.
- А, шта да нисам?
- Онда признај да не знаш.
- Па, добро не знам.
- Кажи то гласно да сви чују.
- Ма, ти си будала.
- Нека сам, али ти одговори на моје питање.
- Одговорићу кад ја будем хтио.
- Реци сада да се људи смију.
- Они се већ смију.
- Коме?
- Теби.
- Зашто мени?
- Зато што си поставио глупо питање.
- Нека је глупо, али они као и ја очекујемо одговор.
- Одговорио сам.
- Шта си одговорио.
- Да нећу да кажем.
- Да знаш рекао би.
- Онда ето не знам.
- Али то мораш признати да не знаш.
- Признаћу.
- Шта си признао?
- Да је твоје питање глупо.
- Ето видиш да не знаш.
- Знам, не знам и нећу да кажем.
- Добио би награду.
- Али ја је нећу.
- Мислиш да бих ти је ја дао.
- Па шта онда причаш?
- Причам да докажем како не знаш.
- Знам ја што ти не знаш.
- Можда знаш али не знаш да одговориш на моје питање.
- А како оно би твоје питање.
- Шта каже дјед унуку када га успављује.
- То смо већ чули.
- Ако си чуо што онда не одговориш.
- Чекам да ти одговориш.
- Шта да одговорим?
- Шта ради сваки зец у овом тренутку.
- Какве везе има зец са дједом и унукум.
- Можада има можда нема, али знаш одговорио би.
- Нисам ја пас да размишљам о зечевима.
- Нисам ни ја дјед да размишљам шта ћу рећи унуку.
- Али ја сам тебе питао шта каже дјед кад успављује унука.
- Ја сам питао тебе шта ради сваки зец у овом тренутку.
- Мисли о псу.
- Није.
- Мисли шта да једе.
- Е, није.
- Онда одох питати своју керу.
- Мислиш да кера твоја зна.
- Зна како неће знати. Ја њу пошљаем у лов и она дигне зеца.
- Значи кера ти диже зеца.
- Не мислим ја оно што ти мислиш.
- Како знаш да ја то мислим.
- Знам јер ме питаш.
- Ја сам тебе питао шта ради сваки зец у овом трену. И ти не знаш одговор.
- И ја сам тебе питао шта каже дјед кад успављује унука.
- Ма то твоје питање је мачји кашаљ.
- И твоје питање је зечије брабоњање.
- Ако је брабоњање што онда не кажеш.
- Шта да кажем?
- Шта ради сваки зец у овом трену.
- Ради оно што ти не знаш.
- Ја знам али знаш ли ти?
- Знам као што и ти знаш шта каже дјед када успављује унука.
- Дјед не каже ништа.
- Ни зец у овом трену не ради ништа.
Конобар донесе другу гајбу пива.
- Ко ће ово платити?
- Нека плати дјед.
- Неће дјед, него зец.
- Ко ће ово платити?
- Нека плати дјед.
- Неће дјед, него зец.
Нема коментара:
Постави коментар