МОЈА МАТИ
Звала се Милица+
Причала ми кад сам био дете
легенду о девојци са Косовог Поља,
и како у јуриш оклопници лете
и да у круни сија Божја воља.
К'о да сам чуо труба звуке
што позивају у последњи бој,
свећу пале њене беле руке
и за Род моли се дуго свој.
Део је душе светле мени дала
к'о звезде чаробне вечити сјај
и зашла на гробљу тамо...
И увек кад је Отаџбина звала
пољубих хладан мрамор тај
и речи тихих се сетих само.
15. фебруар 2015.
ПРОЛАЗИ ЖИВОТ
Утка се туга у строфе нежне
и у њима је удар мога била,
и стихом дозивах своје ближње
које је давно земља скрила.
Кроз живот идох уз литице
док трон победе у пламену стоји,
и видех: Смрт нема лице
ал' можда контура њена постоји.
Личи на маглу у мрзлој ноћи
и прићи ће к'о пусти мук
што над одама се појави први.
Више је нећу победити моћи
и само чути к'о месечину вук
из моје ратничке крви...
7. фебруар 2015.
Нема коментара:
Постави коментар