Вјечити трагачи за зрном среће,
Адамова и Евина грешна лоза,
Курјаци што једни друге прате!
Једни презиру, једни пак славе,
Еволуцију људске главе.
Ријеком носимо рајску љепоту
Од трена кад се јавимо плачем.
Ђурђевка мирис прати нас вјерно-
Евине сузе што се разлише,
На рајском тепиху, к’о пљусак кише!
Докле ће трајати, нико не слути
Али док траје, златни су пути!
Потраје срећа, сијемо, жањемо!
Откидамо мало, а много дајемо!
Јурњава, трка, гријеси, правдања!
Еву и Адама покадкад псјујемо.
Да ли сте, уопште имали мозга,
Нисте ли знали шта нас чека!?
Овако само робови живе!
Ми нисмо сужњи Божје њиве!
У води која вијуга кроз горе
Мајке и очеви животе дарују.
Радост процвјета, путеви свијетле
Ехо одзвања! Узбурка море!
Час кад нам титула од Бога годи,
А понос заплива веном сваком,
Све муке нестану! Љубав јача!
То се наш живот у другом роди!
И тада ријека тече ли тече.....
Брзо ил’ споро! Понекад скочи!
Развали брану испред себе
Удари о стијену, окрзне земљу,
Кланац пробије! Бујице лете!
А ми носимо титуле свете!
Животни благослов дамо дјеци!
И од њих свако путању има.
Вину се као птице из гнијезда,
Ево их за час у својој ријеци!
Док сабирамо наш живот цио,
Одоше отоке с њима и нас дио!
Велики успјех у бурној ријеци
Имати снаге сачувати Част!
Јер, ЧАС И БРУКА ЖИВЕ ДОВИЈЕКА!
Ехо трагова од живота дужи
Ко Части нема, затвара круг!
А брука је човјеку најгори друг!
Нема коментара:
Постави коментар