На улазу у Порту,
ја знадох
да стојим
на раскршћу ВЕКОВА
где Бог ме дахом својим
за СВЕТО тло прикова..
И то место
где векова дувају ветрови
Бог прстима својим
у камене иконе претвори-
Ту, на брду дивном што
ја га једном посетих
тугу и сузу
и милост и радост
неизмерну осетих...
Сузу патње радосне
што у загрљају ветрова
крстови камени играху на
брду светом представу...
Представу дугу МНОГО ВЕКОВА
под заштитом плаветнила
и плаштом зеленила
у сенци белих брестова
и пољупцима ветрова.
Идите....
Идите да видите место
где Сунце се и ветар љубе
где исти је мирис нест'о,јер
невидљива рука чека
да нога крочи и душа
слободна нечија...
Душа која ће глас ЊЕГОВ
из утробе срца
од греха слободног
да чује...
Глас ЊЕГОВ громки
који из душе виче
СТАНИ...
СТАНИ И ПОКЛОНИ СЕ
Нема коментара:
Постави коментар