Петар Милатовић: Европом хара књижевна мафија

Поред наших мешетара из отаџбине, који по иностранству лове наивне такозване гастарбајтере  да им пишу рецензије и објављују књиге по баснословним ценама, у Европи хара најогољенија књижевна мафија која се крије иза слогана: „Тражимо нове ауторе“ и „Тражимо нове талентоване писце“.  Иза ових слаткоречивих слогана крију се најобичнији криминалци којима је литература само пуко средство до најпрљавијег материјалистичког циља. Ова књижевна мафија организовано делује у Немачкој, Аустрији, Швајцарској, Француској, Енглеској, Холандији и другим европским земљама. Принцип је једноставан. Слаткоречивим паролама „Тражимо нове ауторе“  и „Тражимо нове талентоване писце“  намаме се наивни који лаковерно поверују да су ове пароле идеална могућност за некакав излазак из анонимности. Не претпостављају да се иза њих крије законом заштићени криминал. Наиме, квазикњижевни мешетари оснују  издавачку кућу као обично удружења грађана, а удружења грађана, као непрофитне организације, ослобођена су од пореза свуда у цивилизованом свету, баш онако како су од пореза ослобођене разне „хуманитарне“ организације које су најподмуклији паравани за прање опљачканог новца!

  Такве издавачке куће, које истичу примамљиве, скоро истоветне, слогане: "Тражимо нове ауторе" и  „Тражимо нове талентоване писце“ ауторима нуде уговор са примамљивим ауторским хонорарима који се крећу чак до невероватних 40 одсто, што је најподмуклији трик. Наиме, приликом потписивања уговора аутора заблесну најпре две привидне чињенице које су најобичнје лажи и најгоре преваре. Прво, поменутим слоганима („Тражимо нове ауторе“ или „Тражимо нове талентоване писце“),  и у уговору крупним словима исписан високи ауторски хонорар, добродушним и наивним писцима практично  сипају прашини у очи, јер, познато је, ништа лакше него доброг човека преварити.

   После ове заслепљујуће омамности аутору се нуде следеће погодности које су најобичнија и најдрскија превара: учешће на међународним сајмовима књига у Франкфурту, Лајпцигу, Бечу, Лондону, Њу Орлеансу и тако даље; дистрибуција преко европске књижарске мреже; учешће у телевизијским и радио емисијама; организовање књижевних вечери и тако даље и тако даље.
    Добродушни и лаковерни се лако упецају на ову лажну слаткоречивост, не слутећи да ће од свега бити једно велико НИШТА! Аутор, желећи да из света анонимности побегне тамо где, с разлогом или без,  мисли да припада, у више сфере књижевности, лако постаје сом који се хвата на бућкало! Наиме, аутору се у уговору понуди партиципација у износу од 12, 15, или 20 хиљада евра за покриће штампарских трошкова и аутор, желећи да што пре побегне из света анонимности, потписује уговор о издавању књиге који аутора обавезује да плати штампарске трошкове који ће му се, по једној клаузули уговора, вратити баснословним хонорарима који се, по слову уговора на папиру крећу до невероватних 40 одсто, а издавачка кућа, у овом случају еуфемизам за криминалну организацију, обавезује се да ће бесплатно  извршити лектуру, коректуру, прелом и штампање. Управо се ту крије замка помоћу које таква издавачка кућа од уложених 20 хиљада евра без пореза инкасира равно 19 хиљада евра по једном наслову, јер и у најскупљим фотокопирницама фотокопирање пар стотина страница у пар стотина примерака и израда пластифициране корице у штампарији, као и комлетан књиговезачки посао може да кошта највише 1000 евра, чак и испод. Трик је једноставан. Простом рачуницом долазимо до фрапантног податка да је добродушном и лаковерном аутору из џепа дрско извучено равно 19 хиљада евра и то легалним законским путем који штити уговор. 

   После потписивања уговора аутор унапред уплаћује целокупну суму на жиро рачун мафијашке издавачке куће која заиста штампа књигу у брошираном повезу туђим новцем и без улагања, али не у 1000 примерака, како пише у уговору и у импресуму књиге, него једноставним и најобичнијим фотокопирањем у пар стотина примерака. Тада се издавачка кућа заиста појављује на сајмовима у Франкфурту, Лајпцигу, Бечу, Лондону, Њу Орлеансу. Презентује на свом штанду књигу аутора који је сам финансирао фотокопирање, а не штампање. На сајму аутор заиста прочита одломак из књиге коју је сам финансирао. Издавач постави видео и посебно још и аудио снимак на јутјубе и то је комплетно представљање на телевизији и радију!

   После неколико месеци аутору стиже списак књижара по Европи где се његова књига наводно продаје. Кад лаковерни аутор крене у обилазак књижара и установи да његове књиге уопште нема, тада, по правилу, позове издавача и добије одговор да је његова књига распродата. Е сад наступа она зачкољица која је аутора натерала да потпише уговор и уложи 12, 15, или 20 хиљада евра у штампање. Наиме, у уговору најситнијим словима пише да се астрономски ауторски хонорар не исплаћује за прво издање у тиражу од 1000 примерака, колико и пише у импресуму књиге, али у пракси то је свега пар стотина фотокопираних примерака, а крупним словима пише да се високи ауторски хонорар исплаћује за друго, треће, четврто....  издање, што је било одлучујуће да лаковерни аутор потпише уговорну омчу себи око врата! Тог другог, трећег, четвртог и иног издања уопште не буде. Преварени аутор се умори и коначно дигне руке. Издаваче то не брине. Једна овца је ошишана једном на тај начин, а други пут ће ту исту овцу неко други да ошиша, а издавач и даље мами са слаткоречивим преварантским паролама: „Тражимо нове ауторе“ и „Тражимо нове талентоване писце“., што преведено на језик реалности значи: Тражимо нове жртве и Тражимо нове лаковерне писце!
     Јасно је као дан да Европом  хара  књижевна  мафија!
     Sine ira et studio!
 

 

Tweet