Тридесет година слушам причу о случајној коинциденцији, о томе како неки аутори случајно личе једни на друге. Личе као једнојајчани близанци. Не пада ми на памет да пратим свеукупну продукцију написанога, нашкрабанога, преписанога, украденога или онога што „личи“. Не желим да се штитим од лопова преписивача, од њих се није могуће заштитити јер су у питању превејани, подмукли „писци“ свесни домета свога неталента али зато свесни и своје довитљивости и дугих прстију. „Писац“ па још и политичар, левичар, па десничар, „песник“ компилатор, вазда је на столу држао тридесетак збирки песама и из сваке понешто штрпнуо. Кад год ме покрао мислио је да је урадио савршен злочин који никада неће бити откривен. На његову жалост реченице, песме, пасусе, афоризме које ми је покрао пре њега су прочитали моји анђели чувари, (пријатељи, књижевни критичари, новинари, комшије, рођаци, па и неки много познати странци, потом неки наши академици и пријатељи писци). Шта значи групу на ФБ учинити тајном? Не значи ништа ако је лопов запослен у „банци података“. Шта ако изнутра покраде „тестове“ па их распрода „званичним“ афористичарима. И на крају један савет свим поштеним писцима, песницима, афористичарима и уопште свим пискаралима и пишчевићима. Кад нешто напишете, најпре пошаљите провереним људима „колекционарима“ ваше књижевности, потом објавите на свим вама доступним групама, новинама, медијима тад ће морати да вас преписују више пута па се може десити да погреше, баш вас брига потписали су своје име. Ако сте прави не бојте се, преписивачи ће личити на вас, а не ви на њих. А да многи крадуцкају евидентно је.
.
.
Нема коментара:
Постави коментар