Легла црна ноћ на пусте болничке ходнике. Згусла се тишина између белих зидова. Лаже сијалица са плафона да је дан, да свиће, да ова ноћ што не уме да сване, има крај.
Гнезди се тама у Јанковим грудима. Десна рука му полудела, не престаје да се крсти. Одзвања му тишина у ушима. Празне очи исплакале сузе, па бледо гледају у сивило прозора. Лелујају изкежене слике на зидовима, таласају их Јанкове мисли. Тамо иза врата оперишу Срђана. Метак му прошао негде испод левог рамена… близу срца… Помози му Боже, помози му Боже… Молио би се у сузама, на коленима, али нема више суза, отекле у потоцима, попила их протекла ноћ. Чује ли Бог безбожнике? Мајка је говорила да чује, није јој веровао. Сад верује, нема куд! Мора да верује због Срђана, он није крив! Само он није крив, сви други јесу. Ни мајка није, она је била добра и побожна. Ми други, антихристи. Као да је он, Јанко, достојан и да му име помене, а камо ли да га моли… Као да је Господ докон да слуша њега, несрећника, који се до јуче само новцу поклањао и молио и почасти му указивао! Ја, као да нема бољих, пречих, милијих, да њима помаже? Нема Јанко куд! Само је он, Господ, остао да му помогне, да Срђана спасе! А говорила му је мати да је новац мајка свих зала. Не куј златнике сине, поклаће ти се ђеца! Доћи ће у руке оних који с њим не умеју! Али, шта је Срђан крив! Мрава није згазио? Поштовао је Господа, недељу, празнике … Посећи ће те где највише боли, говорила је мајка.
Ни он, Јанко, није крив! Отац га није научио! Ни ђед га није научио! Ђед се Бога одрекао ради комунизма, а он га на Голи оток отерао! Тамо је, говорио је, добро утврдио, да Бога нема! Отац се одрекао и свог оца и Бога и комунизма из својих разлога: оца, зато што се са Голог отока вратио гори него што су били они тамо који су га мучили, комунизма, зато што му је аграрна реформа узела замљу, а Бога што је мирно гледао како пропада а ничим му није помогао.! Шта је могао он, Јанко, него да се и сам свега одрекне!
Мери Јанко ходник корацима, прошлост обасипа погрдама и кајањима, а десна рука, сама за себе, не престаје да се крсти, као да хоће да надокнади пропуштених педесет година!
Боже помози, Боже помози, мрдају усне а мисли се отимају, у прошлост враћају, збрајају грехе у ћошкове болничког ходника…
Деда је бацио икону крсне славе. Свети Никола завршио на тавану, мишеви га појели. На његовом месту окачио Тита. Отац скинуо Тита, ставио слику прадеде солунца. А он , Јанко, сликао новог мерцедеса и ставио слику тамо где кандило и крсна слава треба да стоје! А сад га нужда нагнала да се моли ономе коме се ругао! Колико је пута само рекао мајци да доведе тог Исуса да се упознају, па ће јој веровати!!! Заклињао се да бољег Бога од новца нема! Ни веће славе, ни бољег пријатеља ни дуже радости! А ето, сада би целу болницу могао да купи, али Срђанов живот не може…
Што њега? Има их још тројицу. Осиони, горди, пргави , као и он! Али Срђо, као беба, као јагње. Цела га улица волела… Упуцао га малолетник у граду да докаже да је он тај главни, даса, мангуп, јунак, да је он тај који сме да пуца на Јанковог сина! Јанка Куријака! Зеленаша, дилера, трговца, моћника! Све ја то Јанко био! Давао је позајмице на камату, у сарадњи са банкама диловао девизе на стотине хиљада, трговао сумњивом робом, и све то на самој граници закона. Да је поштено – није. А да је баш и непоштено – није. А је ли људски? Е, није, знао је то Јанко али није хтео да призна.
Што Срђана? Зар је храброст пуцати у ненаоружаног човека? Храброст је ухватити се у коштац са проблемом и победити! Ни Јанко није храбар! И он би пре пуцао него патио, да може да бира! Али је Срђан храбар! Усудио се да буде добар међу нама лошима! Јесте, храбар је и њему ће Бог помоћи. Можда је ово начин да га чујем, да га послушам? Да са њим пораним и одем на службу господњу? Хоћу, хоћу Господе, само ми га врати…
Немаш ти времена ноћас мене да слушаш! Што би, нисам ни ја тебе све ове године. Сутра је Васкрс, Срђан се спремао за причест, ми га сви исмејавали…
Десна се рука отуђила, не мари за Јанкове мисли, крсти се крсти, крсти…
Пребира Јанко по сећању има ли ишта добро да је учинио да Богу понуди у залог, да га омекша, да га приволи… Само зло одјекује празним болничким ходницима …
Ударао би главом у закључана врата, да уђе код сина, да му каже да га воли више од свега на свету! Да ће све продати цркву да сагради само ако он преживи, све би он за њега, али не да нека сила! Узела му ноге и нагнала их у кас по немом ходнику, и руку му узела, ону десну и тера је од чела ка пупку па на десну и леву сису… Боже помози, Боже помози, Боже помози мом Срђану! Мене казни нека се жив распаднем! Све ми узми, да просим! Само ми Срђана спаси.
Отупљена самоћа и напуштеност маме камене уздахе из груди. Чека испред врата да му баце коју реч као псу неоглодану коску. Само да зашкрипе, да мрдну, да му кажу шта је са Срђаном…
Тупим погледом шарају Јанкове очи хладне зидове. Израњају лица оних који су га молили да сачека који дан, вратиће и дуг и камату. А он није имао времена, није хтео да чека, узимао им је кола, куће, огњиште са кућном гујом испод прага… Да ли Бог има времена за његове молитве? Срђан је говорио да Он увек има времена за нас… И мајка је говорила, само нико није имао да је слуша…
Услиши Господе молитву изгубљеног јагњета, помози мом сину, он ти је веровао, а и ја ти сада верујем…
Изли се вера као кроз пресахло корито у Јанково тврдо срце. Ноћас је месец који ће се у реку утопити! Ех, да му је да се земљом заогрне, да она извуче јед из његовог бића. Руке му оловне, греси их притисли. На леђима би носио целу чаршију, само да се врата отворе! Тесно му у упаљеној кожи. Послао је своју памет да га сретне на неком непознатом путу. Неће да мисли само да се моли, моли, моли…
Чека Јанко, туђ самом себи! Може ли се тако живети, туђи човече!? Сам си, злим очима на виделу, несрећама на мети. Коме, Јанко, такав требаш? Поштење, веру, наду, све си раскрчмио! Проћердо са сумњивим женама и лошим људима. Још Срђана да изгубиш. Може ли се тако живети, ничији човече?
Расте болнички ходник, из Јанка се рађа човек! Отворите се небеса, видите чудо - требало је педесет година да постанем човек! Одужићу се господе, и теби и људима… спаси ми Срђа…
Зашкрипише врата – зелена капа отвара уста, нешто говори. Жудно пију речи жедне Јанкове уши – жив је, видећемо, тешка операција, само на минут … тражио га…
Она десна рука, што се сву ноћ крстила, вади новчанице и гура у раширен џеп. Смо да га види, на трен, да му каже да се ноћас страх породио, родио Јанка -човека!
Како да стиша бубњање у ушима? Сине, и ја сам васкрсао, у човека, рекао би, али, усне туђе, не маре за хтења.
Бескрвне Срђанове усне се осмехују:
- Христос воскресе тата, свануло је јел да?
Јесте сине, свануло је, и никада се више неће смркавати!
Ваистину воскресе, паметни мој сине, грца Јанко и осећа Његово присуство свуда; у себи, у Срђану, у соби, у животима који имају нову шансу…
Гнезди се тама у Јанковим грудима. Десна рука му полудела, не престаје да се крсти. Одзвања му тишина у ушима. Празне очи исплакале сузе, па бледо гледају у сивило прозора. Лелујају изкежене слике на зидовима, таласају их Јанкове мисли. Тамо иза врата оперишу Срђана. Метак му прошао негде испод левог рамена… близу срца… Помози му Боже, помози му Боже… Молио би се у сузама, на коленима, али нема више суза, отекле у потоцима, попила их протекла ноћ. Чује ли Бог безбожнике? Мајка је говорила да чује, није јој веровао. Сад верује, нема куд! Мора да верује због Срђана, он није крив! Само он није крив, сви други јесу. Ни мајка није, она је била добра и побожна. Ми други, антихристи. Као да је он, Јанко, достојан и да му име помене, а камо ли да га моли… Као да је Господ докон да слуша њега, несрећника, који се до јуче само новцу поклањао и молио и почасти му указивао! Ја, као да нема бољих, пречих, милијих, да њима помаже? Нема Јанко куд! Само је он, Господ, остао да му помогне, да Срђана спасе! А говорила му је мати да је новац мајка свих зала. Не куј златнике сине, поклаће ти се ђеца! Доћи ће у руке оних који с њим не умеју! Али, шта је Срђан крив! Мрава није згазио? Поштовао је Господа, недељу, празнике … Посећи ће те где највише боли, говорила је мајка.
Ни он, Јанко, није крив! Отац га није научио! Ни ђед га није научио! Ђед се Бога одрекао ради комунизма, а он га на Голи оток отерао! Тамо је, говорио је, добро утврдио, да Бога нема! Отац се одрекао и свог оца и Бога и комунизма из својих разлога: оца, зато што се са Голог отока вратио гори него што су били они тамо који су га мучили, комунизма, зато што му је аграрна реформа узела замљу, а Бога што је мирно гледао како пропада а ничим му није помогао.! Шта је могао он, Јанко, него да се и сам свега одрекне!
Мери Јанко ходник корацима, прошлост обасипа погрдама и кајањима, а десна рука, сама за себе, не престаје да се крсти, као да хоће да надокнади пропуштених педесет година!
Боже помози, Боже помози, мрдају усне а мисли се отимају, у прошлост враћају, збрајају грехе у ћошкове болничког ходника…
Деда је бацио икону крсне славе. Свети Никола завршио на тавану, мишеви га појели. На његовом месту окачио Тита. Отац скинуо Тита, ставио слику прадеде солунца. А он , Јанко, сликао новог мерцедеса и ставио слику тамо где кандило и крсна слава треба да стоје! А сад га нужда нагнала да се моли ономе коме се ругао! Колико је пута само рекао мајци да доведе тог Исуса да се упознају, па ће јој веровати!!! Заклињао се да бољег Бога од новца нема! Ни веће славе, ни бољег пријатеља ни дуже радости! А ето, сада би целу болницу могао да купи, али Срђанов живот не може…
Што њега? Има их још тројицу. Осиони, горди, пргави , као и он! Али Срђо, као беба, као јагње. Цела га улица волела… Упуцао га малолетник у граду да докаже да је он тај главни, даса, мангуп, јунак, да је он тај који сме да пуца на Јанковог сина! Јанка Куријака! Зеленаша, дилера, трговца, моћника! Све ја то Јанко био! Давао је позајмице на камату, у сарадњи са банкама диловао девизе на стотине хиљада, трговао сумњивом робом, и све то на самој граници закона. Да је поштено – није. А да је баш и непоштено – није. А је ли људски? Е, није, знао је то Јанко али није хтео да призна.
Што Срђана? Зар је храброст пуцати у ненаоружаног човека? Храброст је ухватити се у коштац са проблемом и победити! Ни Јанко није храбар! И он би пре пуцао него патио, да може да бира! Али је Срђан храбар! Усудио се да буде добар међу нама лошима! Јесте, храбар је и њему ће Бог помоћи. Можда је ово начин да га чујем, да га послушам? Да са њим пораним и одем на службу господњу? Хоћу, хоћу Господе, само ми га врати…
Немаш ти времена ноћас мене да слушаш! Што би, нисам ни ја тебе све ове године. Сутра је Васкрс, Срђан се спремао за причест, ми га сви исмејавали…
Десна се рука отуђила, не мари за Јанкове мисли, крсти се крсти, крсти…
Пребира Јанко по сећању има ли ишта добро да је учинио да Богу понуди у залог, да га омекша, да га приволи… Само зло одјекује празним болничким ходницима …
Ударао би главом у закључана врата, да уђе код сина, да му каже да га воли више од свега на свету! Да ће све продати цркву да сагради само ако он преживи, све би он за њега, али не да нека сила! Узела му ноге и нагнала их у кас по немом ходнику, и руку му узела, ону десну и тера је од чела ка пупку па на десну и леву сису… Боже помози, Боже помози, Боже помози мом Срђану! Мене казни нека се жив распаднем! Све ми узми, да просим! Само ми Срђана спаси.
Отупљена самоћа и напуштеност маме камене уздахе из груди. Чека испред врата да му баце коју реч као псу неоглодану коску. Само да зашкрипе, да мрдну, да му кажу шта је са Срђаном…
Тупим погледом шарају Јанкове очи хладне зидове. Израњају лица оних који су га молили да сачека који дан, вратиће и дуг и камату. А он није имао времена, није хтео да чека, узимао им је кола, куће, огњиште са кућном гујом испод прага… Да ли Бог има времена за његове молитве? Срђан је говорио да Он увек има времена за нас… И мајка је говорила, само нико није имао да је слуша…
Услиши Господе молитву изгубљеног јагњета, помози мом сину, он ти је веровао, а и ја ти сада верујем…
Изли се вера као кроз пресахло корито у Јанково тврдо срце. Ноћас је месец који ће се у реку утопити! Ех, да му је да се земљом заогрне, да она извуче јед из његовог бића. Руке му оловне, греси их притисли. На леђима би носио целу чаршију, само да се врата отворе! Тесно му у упаљеној кожи. Послао је своју памет да га сретне на неком непознатом путу. Неће да мисли само да се моли, моли, моли…
Чека Јанко, туђ самом себи! Може ли се тако живети, туђи човече!? Сам си, злим очима на виделу, несрећама на мети. Коме, Јанко, такав требаш? Поштење, веру, наду, све си раскрчмио! Проћердо са сумњивим женама и лошим људима. Још Срђана да изгубиш. Може ли се тако живети, ничији човече?
Расте болнички ходник, из Јанка се рађа човек! Отворите се небеса, видите чудо - требало је педесет година да постанем човек! Одужићу се господе, и теби и људима… спаси ми Срђа…
Зашкрипише врата – зелена капа отвара уста, нешто говори. Жудно пију речи жедне Јанкове уши – жив је, видећемо, тешка операција, само на минут … тражио га…
Она десна рука, што се сву ноћ крстила, вади новчанице и гура у раширен џеп. Смо да га види, на трен, да му каже да се ноћас страх породио, родио Јанка -човека!
Како да стиша бубњање у ушима? Сине, и ја сам васкрсао, у човека, рекао би, али, усне туђе, не маре за хтења.
Бескрвне Срђанове усне се осмехују:
- Христос воскресе тата, свануло је јел да?
Јесте сине, свануло је, и никада се више неће смркавати!
Ваистину воскресе, паметни мој сине, грца Јанко и осећа Његово присуство свуда; у себи, у Срђану, у соби, у животима који имају нову шансу…
Нема коментара:
Постави коментар