живот по нама просипа.
Као трошни хлеб ноћ се осипа
и расипа мрвице
на моје утварно лице.
Тренутак наготе.
Свлачим све са себе,
а на душу навлачим
одећу недодира.
Зрикавац по навици
летњу сонату свира.
Коме? Ти си ту,
а мене као да нема.
Крта сламко спаса,
шта си у мени нашао?
Ниси, нити ћеш да будеш,
вид који ми даљине невида сустиже
и све си даљи љубавниче
што ми руке примичеш ближе.
Знам ја добро,
слико мојим умом склопљена,
што више неког дижемо у себи
то су нам земљи ближа колена.
Не можеш да разумеш порив
мојих стопала
да прелазе путеве чергара.
Одрођена, не дам људима
да ме за себе вежу,
чак ме и танке нити даве и стежу.
Не умеш ни моје руке
испуцале да разумеш,
замахе њине, кад у крила
покушавам да их преобразим,
да парче неба додирнем
у дом птица да се винем.
Ја љубим тај бескрај више но тло
по ком су ми такви као ти,
као пихтијасту масу срце
газили и разносили.
Даљина, између нас,
ко квасно тесто буја,
што ти је додир ближи мојој кожи
то сам недохватнија.
Рећи ћеш да сам превише тиха,
повучена у себе,
жена шкрта на речима,
мирна и тајанствена.
Па ја те то варам осмехом
са полуразвучених усана.
Дивљину сам и пркос
сабила испод беле пути,
све звери у крвотоку укротила,
траговима људског у себи
замке поставила,
и више не кљукам, гладно птиче
под тврдим теменом, сновима.
Напокон су ме слични теби
научили: да што се мање дајем,
више ме у људима има.
Suptilna slika duše!
ОдговориИзбриши