слушала сам бајке
што причају баке,
што читају мајке,
ал’ нешто овако
нико реч да каже,
а баш бих то хтела,
па макар да слаже.
Знам, ал’ не знам када,
ни где се то збило,
вила вилењака
ставила у крило,
да му прича тихо,
све док не задрема,
о људима неким
којих више нема.
Нигде чаролије
ни вилинског праха,
ни вештице злоће
да умреш од страха,
патуљака нема,
о змају ни слово.
Каква је то бајка,
реците ми ово?
Ту дрвеће расте
ал’ не до небеса,
опадне му лишће,
оно га не стреса
и киша кад пада
обичне су капи,
нигде сребрњака
нит’ се нешто злати.
Сваки џукац лаје,
причати не уме,
вук се не клибери
из велике шуме,
принца ни под разно,
а ни коња хата,
па ни мрака нема
нигде иза врата.
Ни једне принцезе
да је витез спасе,
у блатњавој бари
ваљушка се прасе,
мачак чизме нема,
свуда бос корача,
а у причи нигде
ни чаробног мача.
Замислите жапца
без круне на глави,
крекеће и скаче
као жабац прави,
а летеће метле
нигде ни за лек.
Па чиме ће вештица
да облети свет?
Где ли су џинови
да тло подрхтава,
а где оно коље
без бабиних глава?
Какве су то бајке,
нек их буде срам,
кад само то умем,
кад само то знам.
Да ли риба прича
кад звирне из воде,
а по седам миља
како ноге ходе,
где се талас диже
небу под облаке,
а где вихор носи
принцезе и барке?
Хоћу моју бајку,
сва чудеса света,
змајеве и виле
у царству детета
и кочије сјајне
од бундеве жуте,
стаклене ципеле
и магичне путе.
Хоћу! Хоћу! Хоћу
да сањарим ноћу,
да ми звезда слети
кроз прозор у собу,
да све што пожелим
могу кад не могу.
Нема коментара:
Постави коментар