Са оне стране неба
ближи сам сунцу
него кошуљи.“
ближи сам сунцу
него кошуљи.“
(С. Ристовић: „Зидан понорима“)
На основу наведених стихова, могли бисмо рећи да је машта једина реалност човекова, као што је то одувек у поезији. Пре нас, дознао је то највећи маштар међу свим маштарима, Никола Тесла, у часу кад је изумео техничке могућности да „сними човекову мисао“ и констатује: Мисао заиста постоји кад могу да је снимим.
Дакле, и машта постоји (као мисао!), и дух човеков који одликују највише константе божанске моћи. Другим речима, нема друге стварности – осим оне у машти.
Дакле, и машта постоји (као мисао!), и дух човеков који одликују највише константе божанске моћи. Другим речима, нема друге стварности – осим оне у машти.
То, одмах, значи да машта није ништа друго до стварно стање реалности, те да алхемијска идеја о универзалној вредности и јединствености маште као реалног огледала стварности и није алхемија већ реални предмет који захтева непрестана изучавања – да би се усавршилa комуникација међу људима и са далеким световима, а у случају литературе, међу писцима и читаоцима.
Ово се Теслино откриће потврђује и у интертекстуалном приступу поезији Слободана Ристовића, рођеног у Чајетини (1952), који, у последњем вакту, живи у Белој земљи, котар Златиборски, међу боровима, брезама, у грму планинском, међу птицама, срнама, вуковима и Србима виолентне динарске нарави. Особито се потврђује у приступу књизи Пустињиште, чија је поетичка матрица већ утиснута у књиге песама: „Вилин точак“ (1988), „Вилине врзине“ (1990), „Кућни праг“ (1992), „Кућна гуја“ (2001), „Чувар ветрова“ (2003), „Чемериште“ (2007), итд.
Песник „зидан понорима“, урвинама и безданима природне, Божје и људске условљености, на очврслим пласама затрављене и окамењене Беле земље (Србије!) мора бити „ближи сунцу него кошуљи“, ближи машти него стварности коју видимо и знамо; и морао се родити у бесконачно малом српском простору космоса у коме је кућни праг милији, траве мекше, камење под главом тврђе, историјске и природне олује жешће, гробови дубљи и мноштвенији, а сунце и живот, ипак, ближи срцу него другима у свету. Да није тако, зар би припадао духом, телом и поезијом народу коме припадају његови преци, блиски и далеки рођаци; зар би се јавила у његовој поезији критична поетичка маса на коју се пројектују легенде о постању, одржању и пропадању родне Србије? Не би, сигурно!
Радећи од почетака у песниковој здравој глави, машта је донела цваст коју би пожелео сваки, емоцијом оплемењени и умом вођени, песник кад би била довољна само жеља: да није потребан још један неиспуњив услов – да сте рођени баш у том знаку и вођени божанском вољом стварања нових облика и вредности. У двадесетом и на почетку овог века српске поезије мало је песника рођених с таквим песничким предиспозицијама.
Има успешнијих у себи својственим поетикама, правцима, песничким жанровима, врстама песама, у темама, мотивима, језичким и верситичким захватима, али, нема успешнијих у опевању мотива човекове антејске везаности за земљу.
Ристовић има специјални антејски кључ за откључавање говора земље и праха из којег настаје све живо и неживо – и човек, душом срастао са земљом и њеним трајањем. Има кључ за реч о земљи издашно дарежљивој и шкртој, кључ за њену бујност и пустињу, за огањ који пржи више “жизном“ него ватром, више болом и страсном љубављу него сунцем и вулканом. Сав у контрапунктима и парадоксима, исписује опору истину која се може дотаћи голим оком и свим чулима, а, опет, његове песме имају нешто особито узвишено и поетички складно.
Та особеност почиње већ првом песмом (Очева блуза), опевањем мотива везаности оца и сина у земљи Србији, која, мимо Божје правде, остаде негде у пустињишту да се сама бори са земаљским и небеским силама (Безданка). Виолентни Срби, сведочи виолентни Ристовић, почеше да живе као своји на своме и горе витиљом изнутра тек кад осташе без игде ичега, кад једни другима у зенице уђоше, сплићући прошће од ребара (Курјачка песма). Уз све исконске борбе за одржање, у планини, међу курјацима и лисицама, тад су настале грабежи и лукавства. Једни, здраве крви и памети, које су живе закопали, наставише живот у пустињишту, други одоше у варош (обукоше се у плаво – полицајски! – наобуваше се цокула и ципела/преко опанака – и дај Боже да не чинише зла! Планину и планинце заборављаше, свакако. О њима нема шта да се пише!
А онима који осташе да се боре, Ристовић исписује овакву посвету: Није нас ништа болело/ни гушило./Била је то наша земља/јестива...//Најели смо се те лепоте/радујући се што ће с пролећа/из наших уста нићи јасен или клен ... Интертекстуално, и следствено Ристовићевој поезији, упркос уклетом животу, планинац се радује што ће неко од тог „јасена или клена“ истесати понеку држалицу, мада ће доћи „црв“ да згризе у њој човека и себе самога. Такав је запис Божји.
За живот је потребна јара, светлице,/копривљача у крви – ускликује песник („Облаци и ланци“) и потврђује ту истину поезијом у којој све кључа од живота, клокоће у грлу и души, клопара низ путеве, звекеће по камењу, међу боровима, грмовима и брезама, метличи се и метиљави, па се, само од себе, разметличава и удара на нос, уста и уши, на крстове, крвоток и срце, као клица и плод, ширећи се ледином, ливадом, пустињиштем, а понајвише по кућама и другим српским избиштима.
У Ристовићевој поезији антејски везаној за земљу, буја живот прпошан и разметан, наглашено глув од громовитог небеског удара и миломазног земаљског сазвучја природе, час бледолик, час крвав; клокоће као вруља караказана и бук у бучју, понајвише зато што песник зна да је прво било седам дана постања (рођења света!), па тек онда дошао час рођења човековог; дошле речи и песме сказане и списане у љубави, мржњи и смрти. Буја, богме, и смрт, и многи други сугреб.
Ристовићевог планинца (нпр, црног Обрада на белој месечини што просијава небеску светлост у пустињишту!), проглодао је живот и зато нико не може бити задовољан људима, ни својим оцем (Богом!), без обзира на многе примљене дарове, јер и Бог више даје онима који га не помињу, него онима који га помињу. За милост им није довољно што имају златну душу обрађену калемним ножем и брадвом, каменим кресом и сунчевим зраком. Бог тражи више, као и власт земаљска. Планинци морају сами себи да зидају живот, подижу увис наду и споменик. Сами да се бране од напасти сирове снаге и нежности док се врзмају по гудурама живота. И плус, да се бране од себе самих!
Посве је природно што Ристовић у првом делу књиге буди читалачке асоцијације на уклету судбину белоземног планинца, на самоћу и тугу, на војске и куршуме, ратне погибије, костуре, лобање, на опела и сахране. У том се животном (историјском!) контексту и одвијала драма постања и послања земаљског. Кроз ту призму, песник лакше сагледава све етичке вредности, па и вредности очевих сени, и сени прародитеља Светог Саве. С нескривеном згранутошћу утврђује да измирена браћа српска и после измирења гребу ноћу образе у међудеобама и омразама.
Пред Белим Анђелом у Милешеви песник се моли да Бог одагна од Срба све страхове и одржи њега (песника!) у пустолини од живота усправним, да не пуже и не гмиже. Није то за човека (и песника!). А извесно је да би могло бити!
У књизи Пустињиште знатан је број песама посвећен и љубави, само, посве другачије него у књигама других песника. Овај песник све, па и у љубав, засеца страсно (до бола!). Каже се, „засеца до сржи“. Као у песми Пазуховина: Боже, раздани ову јару/што тера у падавицу,/исећи ћемо се уснама/где него на Косову; или она о драми раставе (Невеста), у којој је ђед због одбегле снахе лице нагрдио (као сестра за братом рођеним!), док остављени унук на дрвљанику теше коље и ограђује/ шанац око срца. Песме љубавне имају и болну аутобиографску црту.
За све Ристовићеве књиге, па и за ову, може се рећи да је исказ посве уобличеног поетичког става о животу и свету у коме песник живи, узнет местимично до највиших лествица поетичке уметности. Он је песник мноштвене асоцијативности, који осећа и зна да је песма увек ту, испод трна и камена, у зрну злата и прашине, под ноктом и каменом, у девојачким грудима, на усни која се расцветава од речи љубави и бола, у крви, лобањи, гробу, међу зверима и срнама, између два рађања и три умирања. Стиже му из свести о животу, из животне и маштине реалности – у изразито прикладној, понекад, савршеној форми. Стиже да нас пробуди из летаргије, подсети, укаже, опомене. Да нас, најзад, уведе и у најисказнији астрални свет поезије.
Ристовић пише језиком својих планинаца, и свих Срба. Њиме омеђује свој битак, све минуте свог трајања (о којима оставља и траг испод песама) - Белоземне, српске и боемске. Све из своје и наше будућности. Доследан и вешт, мисли да других језика и нема, као што и може бити да нема, јер су друге језике, изгледа, изели вуци, разнеле лисице по суватима и папратима, јастребови по висинама и гнездима, које су ухватили баш у часу кад се устремио на плен.
Његов језик је онај којим говоре хајдуци и јатаци, орачи у каменитим стрминама, бистри и лукави Белоземљани, мудри очеви и завадна браћа (Срби родом и именом!), мајке родиље, сестре, девојке, невесте – и све жене које обнављају свет. Његов језик је језик српских војника и војвода, расејаних кости и лобања по незнаним хумкама и знаним гробљима, и најзад, језик љубави и благословене критике што јесмо, а као да нисмо, што ћутимо кад је говорити, а говоримо кад се ћути. Што смо такви какви јесмо, а нисмо!
У Ристовићевој песничкој ортографији пронаћи ћете подједнак мар за садржај и форму, за језик, слику и матафору. Он не дâ да било која реч забаса у неговор и нејасноћу, свака има природну изражајност и прецизност. Он зна колико вреди традиционално песничко творење и наслеђе, и како се осавремењују. Зато се и усуђујемо да кажемо да је његова поезија извесни образац спајања традиционалног обрасца и живог (модерног) песничког говора.
Ристовићеви песнички одскоци су високи, вредносни узлети доминантни у целој књизи. Складно грађеним лирским сликама (с вешто уграђеним елементима епског говора!), прецизно пробраним симболима и метафорама, лако исписаним параболама, стапањем снажних емоција са функционално дозираним умственим назнакама, богатом ерудицијом и прикладно уобличеном формом стихова, строфа и песама, успева да нас с лакоћом преведе из песме у песму, чак и онда кад помислимо да је реч о посве различитој тематици.
Слободан Ристовић је потврдио књигом песама Пустињиште да је стигао до свог поступка и песничког модела који доследно примењује.
Кад би се Србима дао задатак да у мноштву препознају песника Ристовића, сугурно је да би мало ко показао на другога. Има препознатљив песнички рукопис.
Ово се Теслино откриће потврђује и у интертекстуалном приступу поезији Слободана Ристовића, рођеног у Чајетини (1952), који, у последњем вакту, живи у Белој земљи, котар Златиборски, међу боровима, брезама, у грму планинском, међу птицама, срнама, вуковима и Србима виолентне динарске нарави. Особито се потврђује у приступу књизи Пустињиште, чија је поетичка матрица већ утиснута у књиге песама: „Вилин точак“ (1988), „Вилине врзине“ (1990), „Кућни праг“ (1992), „Кућна гуја“ (2001), „Чувар ветрова“ (2003), „Чемериште“ (2007), итд.
Песник „зидан понорима“, урвинама и безданима природне, Божје и људске условљености, на очврслим пласама затрављене и окамењене Беле земље (Србије!) мора бити „ближи сунцу него кошуљи“, ближи машти него стварности коју видимо и знамо; и морао се родити у бесконачно малом српском простору космоса у коме је кућни праг милији, траве мекше, камење под главом тврђе, историјске и природне олује жешће, гробови дубљи и мноштвенији, а сунце и живот, ипак, ближи срцу него другима у свету. Да није тако, зар би припадао духом, телом и поезијом народу коме припадају његови преци, блиски и далеки рођаци; зар би се јавила у његовој поезији критична поетичка маса на коју се пројектују легенде о постању, одржању и пропадању родне Србије? Не би, сигурно!
Радећи од почетака у песниковој здравој глави, машта је донела цваст коју би пожелео сваки, емоцијом оплемењени и умом вођени, песник кад би била довољна само жеља: да није потребан још један неиспуњив услов – да сте рођени баш у том знаку и вођени божанском вољом стварања нових облика и вредности. У двадесетом и на почетку овог века српске поезије мало је песника рођених с таквим песничким предиспозицијама.
Има успешнијих у себи својственим поетикама, правцима, песничким жанровима, врстама песама, у темама, мотивима, језичким и верситичким захватима, али, нема успешнијих у опевању мотива човекове антејске везаности за земљу.
Ристовић има специјални антејски кључ за откључавање говора земље и праха из којег настаје све живо и неживо – и човек, душом срастао са земљом и њеним трајањем. Има кључ за реч о земљи издашно дарежљивој и шкртој, кључ за њену бујност и пустињу, за огањ који пржи више “жизном“ него ватром, више болом и страсном љубављу него сунцем и вулканом. Сав у контрапунктима и парадоксима, исписује опору истину која се може дотаћи голим оком и свим чулима, а, опет, његове песме имају нешто особито узвишено и поетички складно.
Та особеност почиње већ првом песмом (Очева блуза), опевањем мотива везаности оца и сина у земљи Србији, која, мимо Божје правде, остаде негде у пустињишту да се сама бори са земаљским и небеским силама (Безданка). Виолентни Срби, сведочи виолентни Ристовић, почеше да живе као своји на своме и горе витиљом изнутра тек кад осташе без игде ичега, кад једни другима у зенице уђоше, сплићући прошће од ребара (Курјачка песма). Уз све исконске борбе за одржање, у планини, међу курјацима и лисицама, тад су настале грабежи и лукавства. Једни, здраве крви и памети, које су живе закопали, наставише живот у пустињишту, други одоше у варош (обукоше се у плаво – полицајски! – наобуваше се цокула и ципела/преко опанака – и дај Боже да не чинише зла! Планину и планинце заборављаше, свакако. О њима нема шта да се пише!
А онима који осташе да се боре, Ристовић исписује овакву посвету: Није нас ништа болело/ни гушило./Била је то наша земља/јестива...//Најели смо се те лепоте/радујући се што ће с пролећа/из наших уста нићи јасен или клен ... Интертекстуално, и следствено Ристовићевој поезији, упркос уклетом животу, планинац се радује што ће неко од тог „јасена или клена“ истесати понеку држалицу, мада ће доћи „црв“ да згризе у њој човека и себе самога. Такав је запис Божји.
За живот је потребна јара, светлице,/копривљача у крви – ускликује песник („Облаци и ланци“) и потврђује ту истину поезијом у којој све кључа од живота, клокоће у грлу и души, клопара низ путеве, звекеће по камењу, међу боровима, грмовима и брезама, метличи се и метиљави, па се, само од себе, разметличава и удара на нос, уста и уши, на крстове, крвоток и срце, као клица и плод, ширећи се ледином, ливадом, пустињиштем, а понајвише по кућама и другим српским избиштима.
У Ристовићевој поезији антејски везаној за земљу, буја живот прпошан и разметан, наглашено глув од громовитог небеског удара и миломазног земаљског сазвучја природе, час бледолик, час крвав; клокоће као вруља караказана и бук у бучју, понајвише зато што песник зна да је прво било седам дана постања (рођења света!), па тек онда дошао час рођења човековог; дошле речи и песме сказане и списане у љубави, мржњи и смрти. Буја, богме, и смрт, и многи други сугреб.
Ристовићевог планинца (нпр, црног Обрада на белој месечини што просијава небеску светлост у пустињишту!), проглодао је живот и зато нико не може бити задовољан људима, ни својим оцем (Богом!), без обзира на многе примљене дарове, јер и Бог више даје онима који га не помињу, него онима који га помињу. За милост им није довољно што имају златну душу обрађену калемним ножем и брадвом, каменим кресом и сунчевим зраком. Бог тражи више, као и власт земаљска. Планинци морају сами себи да зидају живот, подижу увис наду и споменик. Сами да се бране од напасти сирове снаге и нежности док се врзмају по гудурама живота. И плус, да се бране од себе самих!
Посве је природно што Ристовић у првом делу књиге буди читалачке асоцијације на уклету судбину белоземног планинца, на самоћу и тугу, на војске и куршуме, ратне погибије, костуре, лобање, на опела и сахране. У том се животном (историјском!) контексту и одвијала драма постања и послања земаљског. Кроз ту призму, песник лакше сагледава све етичке вредности, па и вредности очевих сени, и сени прародитеља Светог Саве. С нескривеном згранутошћу утврђује да измирена браћа српска и после измирења гребу ноћу образе у међудеобама и омразама.
Пред Белим Анђелом у Милешеви песник се моли да Бог одагна од Срба све страхове и одржи њега (песника!) у пустолини од живота усправним, да не пуже и не гмиже. Није то за човека (и песника!). А извесно је да би могло бити!
У књизи Пустињиште знатан је број песама посвећен и љубави, само, посве другачије него у књигама других песника. Овај песник све, па и у љубав, засеца страсно (до бола!). Каже се, „засеца до сржи“. Као у песми Пазуховина: Боже, раздани ову јару/што тера у падавицу,/исећи ћемо се уснама/где него на Косову; или она о драми раставе (Невеста), у којој је ђед због одбегле снахе лице нагрдио (као сестра за братом рођеним!), док остављени унук на дрвљанику теше коље и ограђује/ шанац око срца. Песме љубавне имају и болну аутобиографску црту.
За све Ристовићеве књиге, па и за ову, може се рећи да је исказ посве уобличеног поетичког става о животу и свету у коме песник живи, узнет местимично до највиших лествица поетичке уметности. Он је песник мноштвене асоцијативности, који осећа и зна да је песма увек ту, испод трна и камена, у зрну злата и прашине, под ноктом и каменом, у девојачким грудима, на усни која се расцветава од речи љубави и бола, у крви, лобањи, гробу, међу зверима и срнама, између два рађања и три умирања. Стиже му из свести о животу, из животне и маштине реалности – у изразито прикладној, понекад, савршеној форми. Стиже да нас пробуди из летаргије, подсети, укаже, опомене. Да нас, најзад, уведе и у најисказнији астрални свет поезије.
Ристовић пише језиком својих планинаца, и свих Срба. Њиме омеђује свој битак, све минуте свог трајања (о којима оставља и траг испод песама) - Белоземне, српске и боемске. Све из своје и наше будућности. Доследан и вешт, мисли да других језика и нема, као што и може бити да нема, јер су друге језике, изгледа, изели вуци, разнеле лисице по суватима и папратима, јастребови по висинама и гнездима, које су ухватили баш у часу кад се устремио на плен.
Његов језик је онај којим говоре хајдуци и јатаци, орачи у каменитим стрминама, бистри и лукави Белоземљани, мудри очеви и завадна браћа (Срби родом и именом!), мајке родиље, сестре, девојке, невесте – и све жене које обнављају свет. Његов језик је језик српских војника и војвода, расејаних кости и лобања по незнаним хумкама и знаним гробљима, и најзад, језик љубави и благословене критике што јесмо, а као да нисмо, што ћутимо кад је говорити, а говоримо кад се ћути. Што смо такви какви јесмо, а нисмо!
У Ристовићевој песничкој ортографији пронаћи ћете подједнак мар за садржај и форму, за језик, слику и матафору. Он не дâ да било која реч забаса у неговор и нејасноћу, свака има природну изражајност и прецизност. Он зна колико вреди традиционално песничко творење и наслеђе, и како се осавремењују. Зато се и усуђујемо да кажемо да је његова поезија извесни образац спајања традиционалног обрасца и живог (модерног) песничког говора.
Ристовићеви песнички одскоци су високи, вредносни узлети доминантни у целој књизи. Складно грађеним лирским сликама (с вешто уграђеним елементима епског говора!), прецизно пробраним симболима и метафорама, лако исписаним параболама, стапањем снажних емоција са функционално дозираним умственим назнакама, богатом ерудицијом и прикладно уобличеном формом стихова, строфа и песама, успева да нас с лакоћом преведе из песме у песму, чак и онда кад помислимо да је реч о посве различитој тематици.
Слободан Ристовић је потврдио књигом песама Пустињиште да је стигао до свог поступка и песничког модела који доследно примењује.
Кад би се Србима дао задатак да у мноштву препознају песника Ристовића, сугурно је да би мало ко показао на другога. Има препознатљив песнички рукопис.
18 – 25. фебруара 2015.
Нема коментара:
Постави коментар