 |
| + Дадо Вуковић, Архипелаг, акрил |
ОСЛОЊЕН НА ТИШИНУ
(посвећено дивном пријатељу Давору Дади Вуковићу)
Када би знао где припадаш
не би се либио да
за собом
оставиш
све своје жалости
падања
и прашину
родитеље
и љубавницу
Када би знао
где ћеш се родити
тамо би и звезду водиљу
окачио
и лутао не би кроз страхове
страхоте туђе похоте
пакости и зависти
што кидају месо са костију
немим криком
и гоне на немоћ
пристао не би
праштао не би
Када би знао
где је твоје обзорје и узданица
грлио би је
и свио на груди своје
као срећу
дуго очекивану
да јој се плашиш и прићи
Прави је успех
овај дах
којег си жељан
душа твоја бела
по површини воде
светлуца
док свањава
дуго очекивани дан
Ноћи знате
овде умеју трајати дуго
и сутони се понављају
зато нас очи пеку
од лицемерја и понора
изваганих давно на огрубелим длановима
а ми бесрамно чекамо да сване
на изворишту Човека
да светло обасја све наше идеале
поломљене у магновењу
и овог јутра без родитеља
и љубавнице
у капели мира
рађа се тишина
на коју се радо ослањаш ти.
АРХИПЕЛАГ
АРХИПЕЛАГ (ДАВОР ДАДО ВУКОВИЋ)
Кажу да отиша си..
Не вјерујем им..
Не могу рећи збогом јер познам те..
Твоја душа чиста
трага за лепотом
винула се попут беле птице
занесене слободом
да плови небеским сводом...
Дивила сам се:
"Твој кист уме преварити смрт"
Неуморно си говорио:
“Пристао сам на многе смрти,
и то ме је вратило у живот..
није чудо да осећаш исто..”
Ломила сам перо пишући изнова:
“Не знам ко сам, лутам..”
само би се насмејао:
“Ни ја не припадам ником,
а припадам свему,
и где год сам ја,
са мном је све..”
И сликао би очаран
док ти не бих својим жврљотинама
пребојила слику:
“Знаш ова ће угледати Сао Паоло и Шангај
на оток плавог мира разлила се Црвена
што говори о болу душе”..
Запиткивала сам детиње:
“Како су беле птице
стигле из мојих самица
на твоја платна?”
Смејао би се шеретски:
“Сада знам зашто волиш Достојевског.”
А онда би утихнуо..
Говорила сам ти Жака Превера
“Да се начини портрет једне птице”
знао си у тишини
да, птица пева,
и исписивао своје име у углу платна,
шапћући:
“Тек када сликар постане море,
тек га онда мозе и сликати”
Знам да си са собом понео
пар ситница, ситне осмехе и комад архипелага из Ижа
Нећемо се ни сада поздрављати..
Твој неуморни дух
већ ће сјутра осликати велико платно небеска свода
док свањаваш у нама
Ти, љубав и слобода.
Нема коментара:
Постави коментар