Радован Влаховић је рођен 21. марта 1958. године у Новом Бечеју. Школовао се у Новом Милошеву, Новом Бечеју и Кикинди. Студирао је југословенску и светску књижевност у Новом Саду. Објавио је 28 књига. Пише романе, кратке приче, песме, есеје. Превођен је на енглески, немачки, руски, мађарски и словеначки језик. Добитник је више награда за књижевни рад и културно прегалаштво.
Члан је Друштва књижевника Војводине, Удружења књижевника Србије, Ехil – PЕN центра, секције земаља немачког говорног подручја, Одбора за село Српске академије наука и уметности и Матице српске. Оснивач је и директор првог приватног културног центра у Србији – Банатског културног центра.
- Ко је Радован Влаховић, песник, прозни писац, издавач?
Радован Влаховић је књижевник о ком је литерарна јавност нешто чула, али у доброј мери не познаје његово књижеvно дело, издавач који је прихватио концепт објављивања књига на језицима свог завичаја, Баната, и човек који користећи нове информативне технологије свој микросвет лансира у глобални свет.
- Врло рано сте схватили да се позиција писца може једино променити ако он постане сам себи послодавац, да ли се то показало оправданим?
У временима кад сам стасавао као писац, крајем 70-их и почетком 80-их година, социјалистичка и самоуправна идеологија је од ствараоца очекивала друштвени идеолошки ангажман који ја никако нисам прихватао и са којим се нисам слагао. Зато су моје тада написане књиге чекале на објављивање четврт века. Дубоко сам веровао да литература не мора и не сме да буде онаква каквом је владајуће културне и политичке олигархије очекују, већ да је литаратура дубока унутрашња ствар појединца који ослобађајући свој унутрашњи језички потенцијал ослобађа прво себе, а потом и читаоца, а све у жељи да се превазиђе властита несавршеност и да сваки појединац живи свој жовот, да има своје мишљење и да свет гледа својим очима, а не кроз наметнуте друштвене обрасце и копрене, ма у ком времену оне биле.
- Давно сте схватили да је центар света тамо где је ктреативност и упорност. Основали сте прву приватну књижару у свом родном Новом Милошеву 1989., откуд храброст за тај гест?
- Још као дечак открио сам да се глобалне информације и спознаје о свету сливају и намећу у локалу гонећи просто појединца да их мајмунски опонаша и да им се подређује. У томе је појединац губио властиту индивидуалност и постајао део огромне безличне и послушне масе. Ја сам се одлучио да делујем супротно. Да из локала своје стваралаштво и стваралаштво својих аутора, користећи савремене технологије, транспонујем на глобал, а исто тако да осећам властиту оствареност и савршенство тренутка који ме је дао. Књижара у Новом Милошеву 1989. године је била неки природни след након оснивања Позоришта у природи 1985. године у Крушедол селу, ком локална полиција никада није одобрила рад (Дозвола за јавни скуп која је тада била обавезна), преко Културног дворишта у Новом Милошеву, часописа рађеног на герштетнеру који се звао Омладински мозаик, оснивања Књижевне омладине Општине Нови Бечеј, књижара је била покушај да на једном месту, доношењем великог броја књига и аутора, помогнем да се ударе културолошки темељи средини у којој живим и да из те базе доцније крене једна нова биљка која се зове Банатски културни центар.
- Потом сте ишли неколико корака напред, отворили први приватни Кулутурни центар, с којим циљем, опет у свом селу?
Схватио сам да је свет постао глобално село и да не морамо сви и по сваку цену живети у мегаполисима да би се бавили стваралаштвом и да би то стваралаштво презентовали у јавности. Живот је човеку дат да га живи и да се у њему оствари у оној мери колико он сам за то има снаге, воље енергије и духовне моћи. Књига једнако, ако иде из Новог Милошева, или пак ако иде из Београда, Париза, Лондона, Њујорка, има своју судбину, као што и сваки писац има своју судбину, писац и књига се тренутком објављивања књиге и њеног изласка на књижевну сцену растају. Ми не знамо када ће која књига у времену будућем постати хит, у времену садашњем смо свесни да постоје одређене књижевне климе, неке престижне награде, институције које, заједно са медијима, стварају јавно мњење о тренутно актуелним књигама. Међутим, јавно мњење, из времена реализма или пак из времена модерне у сваком случају је изгубило своју актуелност у нашем времену, као што ће и у будућем времену садашња надувеност маркетиншка, одређених књижевних имена и наслова, изгубити на значају. Дакле, Банатски културни центар је једна енергетска и културолошка тачка на планети земљи која емитује креативну енергију својих аутора васцелом свету и за сва времена.
- Основали сте и први Фесјбук фестивал поезије, како сте дошли на ту идеју?
Европски Фејсбук песнички фестивал је настао као израз свеопште људске потребе поједница да се изрази и да то што каже, напише и објави на Фејсбуку негде буде валоризовано, презентовано на један демократски начин и са могућношћу да свако добије шансу и својих пет минута славе. Идеја да оснујем такав фестивал је произашла из мог открића друштвених мрежа и учесталих молби људи који пишу да коментаришем и својим знањем, угледом и ауторитетом, на неки начин, валоризујем њихово стваралаштво. Како имам велики број пријатеља који пишу и како нисам у могућности да им свима одговорим и помогнем, фестивал се показао као одлично место где ће велики број аутора, поред тренутка славе, доживети и тренутак самоспознаје свог стваралаштва на јавној сцени и међу другим људима.
- Као издавач, о свим активностима штампате књиге, посебно драгоцене из културног наслеђа, рецимо оне које су везане за Зрењанинца Симу Цуцића по коме сте назвали и једну од награда које додељујете.
Кад је у питању издаваштво Банатског културног центра, оно има неколико стубова на којима је постављено. Један од тих стубова је свакако неговање и поновно објављивање писаца из завичајне баштине међу којима су, свакако, најеминентнији Теодор Павловић и Сима Цуцић. Како бих поново оживео њихово дело и како бих показао њихов велики запостављени значај, Теодоров из 19. века, а Цуцућев из половине 20. века, основао сам манифестације које окупљају људе који се баве, кад је у питању Теодор Павловић, историјом, публицистиком, преводилаштвом, поезијом, прозом и превођењем, делатностима којима се он бавио, а кад је у питању Сима Цуцић, окупљањем интелектуалаца и научних радника књижевности за децу који се баве науком и књижевном критиком књижевности за децу. Награде Теодор Павловић и Сима Цуцић немају велику финансијску потпору, али су међу наугледнијим из своје области у нашој земљи, тим пре што се тим наградама не манипулише, а чланови жирија су изузетно часни и од интегритета људи који заједно са добитницима истих награда чине њихову величину.
- Многопоштована Мати Ангелина се посредством награде са њеним именом опет „вратила“ у Крушедол?
Кад је у питању књижевна манифестација посвећена српској деспотици Ангелини Бранковић, морам да кажем да је то везано за мој интимни, религиозни и унутрашњи спој са светом мајком Ангелином, са чијим култом сам се кроз предање још као дечак упознао, а доцније, почетком 80-их година се за њега, као млади писац, везао, да бих кад су се створили услови 2011. покренуо манифестацију у њену славу и част, а уједно и увезао Награду Деспотица мати Ангелина са највећом светском православном наградом која носи назив Богородица Тројеручица и тако учинио да најбољи и најеминентнији духовни песници мог народа, дакле сам врх српске православне поезије, добије у виду књижевне награде своје одређење и своју мету.
- Као природни потези дошле су бројне културне манифестације које сте покренули и заиста културно уздигли своју средину, што је за сваку похвалу. Како су званичне установе културе реаговале на ово „предузетништво“?
Моје послеништво у култури датира последњих готово 40 година, почев од тог да сам још као омладинац правио разне програме, преко активности које сам навео. А кад су у питању званичне институције културе, Банатски културни центар има са њима лепу сарадњу, једина разлика између нас и њих је у томе што они имају обезбеђена редовна месечна примања у виду личног доходка која им се из буџета уплаћују, а ми у Банатском културном центру смо окренути тржишту, а самим тим и неизвесности кад су питању материјални приходи. За последњих 9 година рада БКЦ-а, имали смо преко 700 програма што се може видети и пребројати на нашем сајту, а такође имамо и 6 манифестација које радимо у различим местима, са различим партнерима на различитим локацијама широм Војводине.
- Сва Ваша породица је укључена у ове културне активности, према томе – може ли са данас живети од културе? Кроз све што радите, следите Бога и тражите Човека (Ево човека, наслов Ваше књиге ), дакле, сусретнете ли га покаткад?
Живети од културе данас је веома тешко. Закон о култури у нашој држави датира још из времена самоуправног социјализма, средства која се за културу од пореских обвезника узимају не преливају се равноправно на оне који културу производе и на оне који културу само промовишу. Надам се да ће у времену будућему и то доћи на ред. Од културе се данас изузетно тешко живи. Рад, ангажованост, вредноћа и креативност су пали у сенку пред маркетиншким триковима, симулацијом, естрадом и недовољно озакоњеним односом према култури.
Ја сам религиозан човек и верујем и молим се Богу да се у будућности наши државни посленици дозову памети и схвате да је крајње време да се подели рад од нерада, да се естрада одвоји од културе, и да схватимо да је наш највећи извозни ресурс наше интелектуално и духовно наслеђе у књижевности којим се, на најбољи начин, можемо препоручити модерном и културном свету ка коме као народ већ више од једног миленијума тежимо. Наша литература може бити наш највећи извозни артикал. Већи чак и од железаре Смедерево, већи од Фиата, јер једном написана добра књига, ако се преведе и добро пласира на страном тржишту, може се штампати на одређеним језичким подручјима у десетине милиона примерака, али наравно, немамо сви моћ и способност да схватимо какав огромни и неисцрпни ресурс имамо у књижевности.
А на питање да ли тражим човека, човека сретнем свако јутро кад се погледам у огледало и кажем: Ево човека, који се мора и данас још мало обожити како би заиста био човек.
- “Ваварогеније“... ко је то?
Ваварогеније је сељак, који је постао интелектуалац, а остао сељак, дакле он је она наша колективна и несвесна тежња да се позиционирамо као човек међу људима и као народ међу народима у свету где увек моћни диктирају правила игре, а ми као мали народ, суочени с њима, као Давид са Голијатом, тражимо начина и место да нас он доживи себи равнима.
- Врло често сте на путу, гостујете у целом региону? Шта се остварује у тим контактима?
Истина је да веома често путујем и да промовишем моје књиге и моју литературу на свим местима где има људи који желе да се упознају са оним што пишем и да чују шта је то што ја имам да кажем. Ја имам пуно пријатеља, многи од њих се међусобно не познају, ја сам чвориште у којем се састају најразличити језици и најразличитије енергије, а они су мој невидљиви социјални капитал који чини да се, без обзира што живим у моме селу, у кући која је више од 150 година у власништву мојих предака, осећам као грађанин света.
- Ваша жива пристуност на друштвеним мрежама говори не само о Вашој великој енергији већ и о свести да се за читаоца мора потрудити.
Кад је у питању читалачка публика, ако им се нешто не понуди, они то неће ни прочитати. У временима соцреализма, кад је књижевност била критичка свест друштва, држава је преко својих комисија одређивала који ће писци бити читани, те књиге су штампане од државном трошку и те су књиге нуђене на читање књижевној публици. А писци су постајали државни писци који су имали збринуту егзистенцију и имали су задатак да пишу и да буду "инжењери душа". Ја нисам државни писац и немам од стране државе збринуту егзистенцију, ја сам као и Фјодор Михаилович Достојевски, писац на тржишту и ја, да би моје књиге биле читане, морам да нађем начина да их путем промоција приближим књижевној публици. Како су медији, и штампани и електронски, у огромној мери затворени за књижевност и писце да би се они популарисали на начин достојан еснафске части, а како нисам у прилици да купујем рекламни простор као они аутори који су брачни партенри одређених тајкуна, ја сам одлучио да своје стваралаштво промовишем путем друштвених мрежа које су на сву срећу још увек бесплатне.
- Који жанр Вам је најмилији?
Ја сам по вокацији прозни писац и романсијер, али како је за то потребна доколица и лагодан живот, а још увек нисам у могућности то себи да приуштим, онда се често одлучујем за форме као што су поезија, кратка прича, есеј или књижевна критика. Дакле, ја дубоко верујем да ћу у времену које долази имати довољно егзистенцијалних могућности да испољим ту своју епску ширину и да у то пространство поведем и своје читаоце.
- Како бисте дефинисали своју личност?
Мој богати лични, интелектуални, стваралачки и културолошки живот, због моје поливалентне природе и карактера свечовека, помало измиче свакој дефиницији и сваком одређењу. Мада се све то попут левка слива у једну реч – књижевник.
Члан је Друштва књижевника Војводине, Удружења књижевника Србије, Ехil – PЕN центра, секције земаља немачког говорног подручја, Одбора за село Српске академије наука и уметности и Матице српске. Оснивач је и директор првог приватног културног центра у Србији – Банатског културног центра.
- Ко је Радован Влаховић, песник, прозни писац, издавач?
Радован Влаховић је књижевник о ком је литерарна јавност нешто чула, али у доброј мери не познаје његово књижеvно дело, издавач који је прихватио концепт објављивања књига на језицима свог завичаја, Баната, и човек који користећи нове информативне технологије свој микросвет лансира у глобални свет.
- Врло рано сте схватили да се позиција писца може једино променити ако он постане сам себи послодавац, да ли се то показало оправданим?
У временима кад сам стасавао као писац, крајем 70-их и почетком 80-их година, социјалистичка и самоуправна идеологија је од ствараоца очекивала друштвени идеолошки ангажман који ја никако нисам прихватао и са којим се нисам слагао. Зато су моје тада написане књиге чекале на објављивање четврт века. Дубоко сам веровао да литература не мора и не сме да буде онаква каквом је владајуће културне и политичке олигархије очекују, већ да је литаратура дубока унутрашња ствар појединца који ослобађајући свој унутрашњи језички потенцијал ослобађа прво себе, а потом и читаоца, а све у жељи да се превазиђе властита несавршеност и да сваки појединац живи свој жовот, да има своје мишљење и да свет гледа својим очима, а не кроз наметнуте друштвене обрасце и копрене, ма у ком времену оне биле.
- Давно сте схватили да је центар света тамо где је ктреативност и упорност. Основали сте прву приватну књижару у свом родном Новом Милошеву 1989., откуд храброст за тај гест?
- Још као дечак открио сам да се глобалне информације и спознаје о свету сливају и намећу у локалу гонећи просто појединца да их мајмунски опонаша и да им се подређује. У томе је појединац губио властиту индивидуалност и постајао део огромне безличне и послушне масе. Ја сам се одлучио да делујем супротно. Да из локала своје стваралаштво и стваралаштво својих аутора, користећи савремене технологије, транспонујем на глобал, а исто тако да осећам властиту оствареност и савршенство тренутка који ме је дао. Књижара у Новом Милошеву 1989. године је била неки природни след након оснивања Позоришта у природи 1985. године у Крушедол селу, ком локална полиција никада није одобрила рад (Дозвола за јавни скуп која је тада била обавезна), преко Културног дворишта у Новом Милошеву, часописа рађеног на герштетнеру који се звао Омладински мозаик, оснивања Књижевне омладине Општине Нови Бечеј, књижара је била покушај да на једном месту, доношењем великог броја књига и аутора, помогнем да се ударе културолошки темељи средини у којој живим и да из те базе доцније крене једна нова биљка која се зове Банатски културни центар.
- Потом сте ишли неколико корака напред, отворили први приватни Кулутурни центар, с којим циљем, опет у свом селу?
Схватио сам да је свет постао глобално село и да не морамо сви и по сваку цену живети у мегаполисима да би се бавили стваралаштвом и да би то стваралаштво презентовали у јавности. Живот је човеку дат да га живи и да се у њему оствари у оној мери колико он сам за то има снаге, воље енергије и духовне моћи. Књига једнако, ако иде из Новог Милошева, или пак ако иде из Београда, Париза, Лондона, Њујорка, има своју судбину, као што и сваки писац има своју судбину, писац и књига се тренутком објављивања књиге и њеног изласка на књижевну сцену растају. Ми не знамо када ће која књига у времену будућем постати хит, у времену садашњем смо свесни да постоје одређене књижевне климе, неке престижне награде, институције које, заједно са медијима, стварају јавно мњење о тренутно актуелним књигама. Међутим, јавно мњење, из времена реализма или пак из времена модерне у сваком случају је изгубило своју актуелност у нашем времену, као што ће и у будућем времену садашња надувеност маркетиншка, одређених књижевних имена и наслова, изгубити на значају. Дакле, Банатски културни центар је једна енергетска и културолошка тачка на планети земљи која емитује креативну енергију својих аутора васцелом свету и за сва времена.
- Основали сте и први Фесјбук фестивал поезије, како сте дошли на ту идеју?
Европски Фејсбук песнички фестивал је настао као израз свеопште људске потребе поједница да се изрази и да то што каже, напише и објави на Фејсбуку негде буде валоризовано, презентовано на један демократски начин и са могућношћу да свако добије шансу и својих пет минута славе. Идеја да оснујем такав фестивал је произашла из мог открића друштвених мрежа и учесталих молби људи који пишу да коментаришем и својим знањем, угледом и ауторитетом, на неки начин, валоризујем њихово стваралаштво. Како имам велики број пријатеља који пишу и како нисам у могућности да им свима одговорим и помогнем, фестивал се показао као одлично место где ће велики број аутора, поред тренутка славе, доживети и тренутак самоспознаје свог стваралаштва на јавној сцени и међу другим људима.
- Као издавач, о свим активностима штампате књиге, посебно драгоцене из културног наслеђа, рецимо оне које су везане за Зрењанинца Симу Цуцића по коме сте назвали и једну од награда које додељујете.
Кад је у питању издаваштво Банатског културног центра, оно има неколико стубова на којима је постављено. Један од тих стубова је свакако неговање и поновно објављивање писаца из завичајне баштине међу којима су, свакако, најеминентнији Теодор Павловић и Сима Цуцић. Како бих поново оживео њихово дело и како бих показао њихов велики запостављени значај, Теодоров из 19. века, а Цуцућев из половине 20. века, основао сам манифестације које окупљају људе који се баве, кад је у питању Теодор Павловић, историјом, публицистиком, преводилаштвом, поезијом, прозом и превођењем, делатностима којима се он бавио, а кад је у питању Сима Цуцић, окупљањем интелектуалаца и научних радника књижевности за децу који се баве науком и књижевном критиком књижевности за децу. Награде Теодор Павловић и Сима Цуцић немају велику финансијску потпору, али су међу наугледнијим из своје области у нашој земљи, тим пре што се тим наградама не манипулише, а чланови жирија су изузетно часни и од интегритета људи који заједно са добитницима истих награда чине њихову величину.
- Многопоштована Мати Ангелина се посредством награде са њеним именом опет „вратила“ у Крушедол?
Кад је у питању књижевна манифестација посвећена српској деспотици Ангелини Бранковић, морам да кажем да је то везано за мој интимни, религиозни и унутрашњи спој са светом мајком Ангелином, са чијим култом сам се кроз предање још као дечак упознао, а доцније, почетком 80-их година се за њега, као млади писац, везао, да бих кад су се створили услови 2011. покренуо манифестацију у њену славу и част, а уједно и увезао Награду Деспотица мати Ангелина са највећом светском православном наградом која носи назив Богородица Тројеручица и тако учинио да најбољи и најеминентнији духовни песници мог народа, дакле сам врх српске православне поезије, добије у виду књижевне награде своје одређење и своју мету.
- Као природни потези дошле су бројне културне манифестације које сте покренули и заиста културно уздигли своју средину, што је за сваку похвалу. Како су званичне установе културе реаговале на ово „предузетништво“?
Моје послеништво у култури датира последњих готово 40 година, почев од тог да сам још као омладинац правио разне програме, преко активности које сам навео. А кад су у питању званичне институције културе, Банатски културни центар има са њима лепу сарадњу, једина разлика између нас и њих је у томе што они имају обезбеђена редовна месечна примања у виду личног доходка која им се из буџета уплаћују, а ми у Банатском културном центру смо окренути тржишту, а самим тим и неизвесности кад су питању материјални приходи. За последњих 9 година рада БКЦ-а, имали смо преко 700 програма што се може видети и пребројати на нашем сајту, а такође имамо и 6 манифестација које радимо у различим местима, са различим партнерима на различитим локацијама широм Војводине.
- Сва Ваша породица је укључена у ове културне активности, према томе – може ли са данас живети од културе? Кроз све што радите, следите Бога и тражите Човека (Ево човека, наслов Ваше књиге ), дакле, сусретнете ли га покаткад?
Живети од културе данас је веома тешко. Закон о култури у нашој држави датира још из времена самоуправног социјализма, средства која се за културу од пореских обвезника узимају не преливају се равноправно на оне који културу производе и на оне који културу само промовишу. Надам се да ће у времену будућему и то доћи на ред. Од културе се данас изузетно тешко живи. Рад, ангажованост, вредноћа и креативност су пали у сенку пред маркетиншким триковима, симулацијом, естрадом и недовољно озакоњеним односом према култури.
Ја сам религиозан човек и верујем и молим се Богу да се у будућности наши државни посленици дозову памети и схвате да је крајње време да се подели рад од нерада, да се естрада одвоји од културе, и да схватимо да је наш највећи извозни ресурс наше интелектуално и духовно наслеђе у књижевности којим се, на најбољи начин, можемо препоручити модерном и културном свету ка коме као народ већ више од једног миленијума тежимо. Наша литература може бити наш највећи извозни артикал. Већи чак и од железаре Смедерево, већи од Фиата, јер једном написана добра књига, ако се преведе и добро пласира на страном тржишту, може се штампати на одређеним језичким подручјима у десетине милиона примерака, али наравно, немамо сви моћ и способност да схватимо какав огромни и неисцрпни ресурс имамо у књижевности.
А на питање да ли тражим човека, човека сретнем свако јутро кад се погледам у огледало и кажем: Ево човека, који се мора и данас још мало обожити како би заиста био човек.
- “Ваварогеније“... ко је то?
Ваварогеније је сељак, који је постао интелектуалац, а остао сељак, дакле он је она наша колективна и несвесна тежња да се позиционирамо као човек међу људима и као народ међу народима у свету где увек моћни диктирају правила игре, а ми као мали народ, суочени с њима, као Давид са Голијатом, тражимо начина и место да нас он доживи себи равнима.
- Врло често сте на путу, гостујете у целом региону? Шта се остварује у тим контактима?
Истина је да веома често путујем и да промовишем моје књиге и моју литературу на свим местима где има људи који желе да се упознају са оним што пишем и да чују шта је то што ја имам да кажем. Ја имам пуно пријатеља, многи од њих се међусобно не познају, ја сам чвориште у којем се састају најразличити језици и најразличитије енергије, а они су мој невидљиви социјални капитал који чини да се, без обзира што живим у моме селу, у кући која је више од 150 година у власништву мојих предака, осећам као грађанин света.
- Ваша жива пристуност на друштвеним мрежама говори не само о Вашој великој енергији већ и о свести да се за читаоца мора потрудити.
Кад је у питању читалачка публика, ако им се нешто не понуди, они то неће ни прочитати. У временима соцреализма, кад је књижевност била критичка свест друштва, држава је преко својих комисија одређивала који ће писци бити читани, те књиге су штампане од државном трошку и те су књиге нуђене на читање књижевној публици. А писци су постајали државни писци који су имали збринуту егзистенцију и имали су задатак да пишу и да буду "инжењери душа". Ја нисам државни писац и немам од стране државе збринуту егзистенцију, ја сам као и Фјодор Михаилович Достојевски, писац на тржишту и ја, да би моје књиге биле читане, морам да нађем начина да их путем промоција приближим књижевној публици. Како су медији, и штампани и електронски, у огромној мери затворени за књижевност и писце да би се они популарисали на начин достојан еснафске части, а како нисам у прилици да купујем рекламни простор као они аутори који су брачни партенри одређених тајкуна, ја сам одлучио да своје стваралаштво промовишем путем друштвених мрежа које су на сву срећу још увек бесплатне.
- Који жанр Вам је најмилији?
Ја сам по вокацији прозни писац и романсијер, али како је за то потребна доколица и лагодан живот, а још увек нисам у могућности то себи да приуштим, онда се често одлучујем за форме као што су поезија, кратка прича, есеј или књижевна критика. Дакле, ја дубоко верујем да ћу у времену које долази имати довољно егзистенцијалних могућности да испољим ту своју епску ширину и да у то пространство поведем и своје читаоце.
- Како бисте дефинисали своју личност?
Мој богати лични, интелектуални, стваралачки и културолошки живот, због моје поливалентне природе и карактера свечовека, помало измиче свакој дефиницији и сваком одређењу. Мада се све то попут левка слива у једну реч – књижевник.
Разговор водила Драгана Лилић
Нема коментара:
Постави коментар