Душица Ђукић: И баш тада хтедох се уздићи

ПУСТИ СНОВИ

Сањала сам да долазиш у пролеће,
Заједно са јатом сетних ласта
Доносиш ветар у коси и Сунца сјај
Ка мени трчиш кроз траву, шуму и лист
Баш у тренутку када се отвара
Ливадског дворишта прва латица зумбула

Сањала сам да ми доносиш руже,
Црвене руже у пламено лето
Таласи воде умивају млада лица,
А Сунце упорно зраком их брише
Мало смо збуњени, али бескрајно срећни!

Сањала сам да су нам образи црвени,
Чврсто припијени јачају ватру
Баш у тренутку када лишће разноси ветар,
А јесења киша удара о лимене олуке
Мало смо збуњени, али бескрајно срећни!


Сањала сам да је љута, незапамћена зима
Без страха, у инат немилосрдној хладноћи
Грејемо промрзле руке крај камина
Благо се осмехујемо док падају  пахуље
Као весници зиме, као весници љубави
Која ће трајати све док се не пробудим

ПОТРАГА

Залутам често у оно исто трње
У оној пустој, забрањеној шуми
Тамо где се Сунце са планином сече
Те гледам небо како најављује
Још једно, још болније вече

Тада речи и речи извиру из мене саме
Распу се по трњу што им створа ране
Похитам да их сакупим, ал још и не дотакнем
Уплаше се своје мајке, те побегну од таме

Пред побацаним  речима, под клецавим ногама
Моле празне руке,  још празнија глава:
- Скупим ли вас, остаће ми ожиљци по рукама!
-Оставим ли, остадох на мукама!


ПЛАМЕН И ДИМ

Под руком, имало је облик
одавно упаљене ватре
Будило је борбу са задњим уздахом
који поиграва од страха
И баш тада хтедох се уздићи,
хтедох пецнути да види  како и то изгледа
Дим!
Постао шал исплетен
од црног и белог конца
Данас само жеља ветра
да пепео носи, градећи врт успомена
Узалуд!
Не враћа се сат и у сату минут пламена
Баш истог таквог пламена

             
РАЗЛОГ ЗА СМЕХ

Немам храбрости да кажем и зато пишем
Немам храбрости да губим и зато ћутим
Немам храбрости да слажем и зато истину чувам
Немам храбрости да патим и зато сам јака
Немам храбрости за сузе и зато се увек смејем
 

Tweet