Милица Аранђеловић: Вишња

Било је то онда кад су
нељуди прогонили нејаке.
У дугој колини: стари, црвени
ауто, она, мајка и две баке.


“Мајка је возила храбро, заобишла
је све тракторе и приколице...
Меци су зујали крај моје
главе и рашчупане, црне косе.”



Баке са црним марамама и дугим
сукњама нису плакале.
Страх  је ледио и откуцаје срца,
а неће сузе... док су из Крајине бежале.

“Да бар тата није млад умро,
он би знао – био је јавни тужилац.
Чврсто сам стезала седиште аута
Да је бар тата...”



Окренула се, а боље да није
да не памти горке слике,
јад и тихи јецај, све нејач и старци
вукли су нешто мало ствари и стоке.



Вишња је једне вечери ушла у мој дом
као девојка сина мог.
Лепа, витка и висока,
тамних очију, допрла до срца мог.



Црна коса је падала на њена
рамена као расута мирисна свила.
И све би било лепо да једнога дана
њих двоје нису добили крила .


Вишња више није долазила.
Син је заволео другу.
Као река, у збегу се код нас слила
И оставила најлепшу дугу.  

 

Tweet