Павелићеве усташе су 7. фебруара 1942. године убиле више од 2 300 Срба из Дракулића, Шарговца, Мотика и рудника Раковац код Бања Луке, од чега 551 дијете.
Покољ је организовао усташки командант за такозану “Хрватску Крајину” Виктор Гутић, а предводио га је жупник бањалучког самостана Петрићевац фра Мирослав Мајсторовић Филиповић, који је након тог злочина постао командант Јасеновачких логора и прозван “фра дијаволо” или “фра сотона”.
У документима, чак и оним из усташких извора тадашње Независне државе Хрватске, наводи се да је злочин у овим бањалучким селима био највећи покољ учињен у само једном дану. Злочин су починиле усташе Анте Павелића из такозваног “Тјелесног здруга” уз помоћ бањалучких усташа.
Крвави усташки “пир” у овим селима почео је у четири часа ујутру и трајао је до поднева истог дана.
Побијени су сви Срби који су се затекли у селу, осим Ленке Курузовић, која је са својих петоро дјеце успјела да умакне усташком ножу.
Мјештани Дракулића, Шарговца, Мотика и рудника Раковац побијени су без иједног метка, сјекирама, ножевима, крамповима и “србомлатком”.
Да су усташке власти припремале подмукли покољ Срба, говори и чињеница да су неколико дана раније извршиле попис сељана, уз образложење да ће сви који се затекну код куће у недјељу, тог 7. фебруара 1942. године, добити помоћ у храни.
Такође, неколико дана раније, усташе су наредиле да се, због наводног бјеснила, побију сви пси у тим бањалучким селима, са стварном намјером да за вријеме злочина лавеж паса не би открио да се нешто чудно дешава.
Покољ је организовао усташки командант за такозану “Хрватску Крајину” Виктор Гутић, а предводио га је жупник бањалучког самостана Петрићевац фра Мирослав Мајсторовић Филиповић, који је након тог злочина постао командант Јасеновачких логора и прозван “фра дијаволо” или “фра сотона”.
У документима, чак и оним из усташких извора тадашње Независне државе Хрватске, наводи се да је злочин у овим бањалучким селима био највећи покољ учињен у само једном дану. Злочин су починиле усташе Анте Павелића из такозваног “Тјелесног здруга” уз помоћ бањалучких усташа.
Крвави усташки “пир” у овим селима почео је у четири часа ујутру и трајао је до поднева истог дана.
Побијени су сви Срби који су се затекли у селу, осим Ленке Курузовић, која је са својих петоро дјеце успјела да умакне усташком ножу.
Мјештани Дракулића, Шарговца, Мотика и рудника Раковац побијени су без иједног метка, сјекирама, ножевима, крамповима и “србомлатком”.
Да су усташке власти припремале подмукли покољ Срба, говори и чињеница да су неколико дана раније извршиле попис сељана, уз образложење да ће сви који се затекну код куће у недјељу, тог 7. фебруара 1942. године, добити помоћ у храни.
Такође, неколико дана раније, усташе су наредиле да се, због наводног бјеснила, побију сви пси у тим бањалучким селима, са стварном намјером да за вријеме злочина лавеж паса не би открио да се нешто чудно дешава.
Након Другог свјетског рата о овом стравичном усташком злочину дуго се ћутало. Тек 1964. године извршено је пописивање страдалих, наводно 1 400 лица, којима су 1965. године тадашње власти подигле спомен-костурницу.
Накнадним истраживањима дошло се до броја од 2 300 жртава, пописаних именом и презименом, премда се зна да је и та бројка много већа, пошто су у покољу 7. фебруара побијене и потпуно затрте читаве породице, па о њима није више имао ко да свједочи.
Тек 1991. године одржан је први парастос овим жртвама, а служио га је владика Јефрем.
Од тада сваке прве недјеље у фебруару служи се парастос, а уназад осам година и заупокојена литургија у новосаграђеном храму Светог великомученика Георгија у Дракулићу.
Иако су потомци жртава и становници ових села, као и читавог бањалучког региона, очекивали да ће се тадашњи поглавар римокатоличке цркве папа Јован Павле Други током своје посјете Бањалуци и самостану Петрићевац у јуну 2003. године оградити од ових злочина, папа овај догађај није ни поменуо.
Једине ријечи поглавара римокатоличке цркве које су се могле довести у везу са овим и другим злочинима, у којима су, између осталих усташа, директно као крвници учествовали и католички свештеници, односиле су се на молитве Богу да “буде милосрдан за кривице почињене против човјека, његовог достојанства и његове слободе, па и од стране неких чланова Католичке цркве”.
Накнадним истраживањима дошло се до броја од 2 300 жртава, пописаних именом и презименом, премда се зна да је и та бројка много већа, пошто су у покољу 7. фебруара побијене и потпуно затрте читаве породице, па о њима није више имао ко да свједочи.
Тек 1991. године одржан је први парастос овим жртвама, а служио га је владика Јефрем.
Од тада сваке прве недјеље у фебруару служи се парастос, а уназад осам година и заупокојена литургија у новосаграђеном храму Светог великомученика Георгија у Дракулићу.
Иако су потомци жртава и становници ових села, као и читавог бањалучког региона, очекивали да ће се тадашњи поглавар римокатоличке цркве папа Јован Павле Други током своје посјете Бањалуци и самостану Петрићевац у јуну 2003. године оградити од ових злочина, папа овај догађај није ни поменуо.
Једине ријечи поглавара римокатоличке цркве које су се могле довести у везу са овим и другим злочинима, у којима су, између осталих усташа, директно као крвници учествовали и католички свештеници, односиле су се на молитве Богу да “буде милосрдан за кривице почињене против човјека, његовог достојанства и његове слободе, па и од стране неких чланова Католичке цркве”.
Извор: Црквена општина Касел - http://www.crkva-kassel.de/?p=2771
РТРС-ИЗ АРХИВА: ДРАКУЛИЋ-фебруар 2004.
Нема коментара:
Постави коментар