Да се чуда дешавају потврдиће вам ова прича, иако знам да сте давно престали да верујете у чуда.
Збило се то 27. јануара 2015.године. Цело поподне је падала киша и дувао јак ветар. Чувала сам у галерији фигуре свештеника и полицајца који су нешто шуровали, те их је уметник претворио у скулптуре. Шта су њих двојица радили па доживели овакву судбину заиста не знам. Изгледа је било нешто много гадно.
На главном тргу у центру града Б. уприличена је свечаност поводом обележавања дана Св. Саве. Разочарани професори заједно са децом напуштали су приредбу, негодујући:
- Срамота! Срамота! Нисмо дошли овде чак из приградских насеља да би се неко драо у микрофон! Оглувесмо, а ништа не чусмо! Ово ни на шта не личи! Срамота! Култура! Државо, срамота!
Онако мокри улазили су у кафић који ce налази испред галерије. Мрштили су се и галамили. Кад их је топао чај мало загрејао постали су мирољубиви Срби који чим мало осете добро, одмах заборављају због чега су били љути. Њих можеш да газиш, свашта да им радиш, можеш чак и да покушаш да их убијеш, али ако их после тога потапшеш по рамену сматраће те највећим пријатељем. То што су вукли децу по невремену, стајали у гужви опкољени црним аутомобилима, а ништа лепо нису чули-нема везе. После су се смејали и ћаскали као најзадовољнији људи.
Када су се сви разишли кренула сам кући. Киша је престала да пада, али се ветар није смирио. Зашто сам прешла улицу и наставила поред Народног позоришта кад тамо није требало да идем, ни сама не умем да објасним. У фоајеу је још увек било људи. Застала сам као и сваки знатижељан пролазник, а онда утонувши у мисли наставила даље. Поглед ми се зауставио на једној необичној људској прилици која је стајала наслоњена на зид позоришта. По мојој процени човек је имао око 35 година. Тресао се од хладноће. Главу му је покривао црни шешир, а тело капут исте боје. Учинио ми се познат.
Направила сам још пар корака напред, али ме је нешто натерало да се вратим. То је она ситуација кад познајеш човека, на врх језика ти је његово име, али никако не можеш да се сетиш одакле га знаш.
- Опростите господине што Вам прилазим овако на улици јер се честито и не познајемо. Чини ми се да Вам није добро. Јесте ли се изгубили? - и тад видех да су му ципеле укаљане блатом. То ме још више узнемири и почех да му се обраћам као свом пријатељу.
- Треба ли Вам помоћ?
Кад ми је уместо одговора поставио чудно питање свашта ми је пало на памет. Свакакви људи шетају градом Б. Ко ме је уопште терао да се интересујем за незнанца?
- Јел'те молићу лепо, реците ми да ли још увек овом земљом владају Обреновићи?
Помислих да је човек начисто скренуо са ума.
- Ма какви Обреновићи, они су владали у деветнаестом веку. Знате ли Ви која је сада година?
- Не знам. - одговори и слегну раменима.
- Двадесет први век, 2015.година.
Зачуђено ме погледа и поче да врти главом. Ветар задува јаче и скиде му шешир са главе који се скотрља преко тротоара и заврши на сред улице. Потрчах и зграбих га испред самог тролејбуса. Вратих се и пружих му шешир, а он се у знак захвалности поклони и пољуби ми руку.
- Како се зовете? - осмелих се да га питам.
- Радоје. Радоје Домановић.
Е, тад сам помислила да сањам.
- Ви се шалите са мном?
- А што бих се шалио? Личим ли Вам на неког таквог? Оно јесте, волео сам да збијам шале кад сам био млад, али искрен да будем шале су ми биле пуне горчине.
- Ви сте и сада млади, најмање двадесет година млађи од мене.
- Ма какви млад, то Вам се само чини.Уствари, ја сам умро и никако ми није јасно како сам опет жив. Ево већ годинама идем овом земљом и чини ми се да је све исто. Зато сам Вас и питао за Обреновиће. Док сам путовао селима мање сам се плашио, али већ овде у великом граду, није ми свеједно. Препознаће ме неко, а ако ме препозна затвор ми не гине.
Није било у реду да га оставим на сред улице по ветру и хладноћи. Ако треба да иде на психијатријско лечење, нека иде, али пре тога мора да се загреје.
- Позивам Вас на један топао чај. У близини има пуно места где бисмо могли да седимо.
- Ех, како бих волео да седнем у сред Скадарлије!
- Идемо!
- Како ћу са овим блатом на ципелама?
- Не брините, опраћемо их на чесми.
Није се баш најбоље сналазио са семафорима. Вукла сам га за рукав, објашњавала кад треба да пређе улицу. Пут од Народног позоришта до Скадарлије познавао је одлично. Успут је ћутао и вртео главом. На Скадарлијској чесми опра ципеле. Извадих из торбе папирне марамице и дадох му да их обрише. Као да се ослободио неке бриге поче да се смешка. У кафани једва нађосмо слободан сто . Било је дупке пуно. Гледао је по зидовима, пипао столњак и као да се нечег присећао. Кад је оркестар засвирао песму Што се боре мисли моје, он се трже и као да хтеде да устане.
- Да ли је могуће да је још увек певате?
- Мислите на ову песму?
- Да. - рече.
- То је дивна песма, трајаће још пуно година.
- А, јесте ли Ви сигурни да не владају Обреновићи? - упита ме опет са неверицом.
- Сигруна сам. Сад влада демократија.
- Па видим, људи су лепо обучени,кафане пуне, сигурно сте богат народ.
- Нисмо, сиротиња је на све стране.
- Ви ми личите на неког политичара, причате једно, а ја видим друго. - мало се као наљути.
- Ма каква политика, не волим да чујем реч политичар.
Дође и конобар те наручисмо чај. За још један пара нисам имала. За њега сам била сигурна да их нема уопште.
- Е сад ми лепо испричајте истину ко сте и одакле сте! - рекох му уз први гутљај чаја.
- Лепо сам Вам рекао још док смо били на улици. Ја сам Радоје Домановић.
- Е кад сте тај за кога кажете да јесте, кажите ми где сте до сада били.
- Хоћу, - рече - радо ћу Вам испричати. Путовао сам годинама светом и видео свакакве земље. Године су пролазиле, а ја никако да остарим. У једној далекој богатој земљи доктори установише да болујем од непролазности. Да, тако се зове та болест. Године пролазе, а ja сам млад. Није то лака болест. Гледам људе око себе , умиру, смењују се генерације, а ја и даље живим. Али није то права младост. Бол је то. Тело је изнутра старо и уморно, а споља младо. Током протеклих година много сам мислио на свој народ. Какве ли га муке море? Поврати ли Марко Краљевић пусто Косово? Одведе ли Вођа народ у пропаст или изведе на прави пут? Свашта сам мислио. Зато сам одлучио да се вратим. Тражио сам и тражио своју земљу, пешачио, путовао возовима. Избацивали су ме у недођијама, спавао сам у пећинама. Срце ме је вукло, и само упорношћу успех да дођем.
Није лако бити међу својима, а још теже бити без њих. Чим сам крочио у своју земљу срце ми се рашири и почех да певам. Сретоше ме неки људи па кад чуше да певам почеше да ме грде:
- Што овај лудак пева?
- Да ли је он нормалан?
- Са њим нешто није у реду!
Тако су викали. Ућутах и од неке туге почех да плачем, кад они повикаше:
- Доста нам је више кукњаве!
- Види овог шмокљана! Мушко, а плаче!
Нисам знао како да се понашам па ућутах, кад они опет:
- Види га мутав, не зна реч да прозбори!
- Можда је неки шпијун? Треба видети ко је?
- Сумњив је! Да није из неке странке послат одозго? Можда хоће да сруши власт?
Шмугнуо сам у прву јаругу и неким путељцима стигао до шуме. Више на пут нисам излазио. Лутајући, наиђох једне ноћи на колибу склепану од дасака. Испред је био неки метал који је имао облик бурета. Поред су биле поређане дрвене столице, а испед врата опанци. Седох на столицу и ту заспах. Због умора ми ноћ пролете као да је трајала један минут. Јутро ми уми лице. Отворих очи освежен и угледах испред себе човека црног као угарак.
- Којим добром пријатељу? – упита ме старац.
- Путујем из далека. – одговорих.
- Е па добро ми дошао! – пружи ми чворновату руку и скиде капу са главе.
Први пут осетих олакшање откако сам крочио у своју земљу.
- Ја сам Михајло. - рече.
- Радоје. – представих се и ја.
Он уђе у колибу и врати се са металним лончетом у руци.
-Да наздравимо! – и пружи га прво мени. Одмах сам препознао мирис ракије. Узех један гутљај и дуго га задржах у устима док језик није почео да ми гори. Попи и он па се врати унутра. Изађе држећи два парадајза и један црни лук у рукама. Из џепа извади ножић и у трен ока насецка салату. Уз пиће и мезе крену разговор. Све што сам рекао о себи, осим имена, слагао сам. Морао сам. Човек не би разумео. Али кад он поче да прича о себи нисам могао да верујем својим ушима.
- Ја ти пријатељу живим у овој колиби. У селу имам кућу, али ретко тамо идем. Имам сина, снају и унуку, а пензију немам. Цео свој век, а ево већ ми је осамдесета, провео сам радећи на њиви. Сиротиња беше одувек. Мало земље. Кад сам био млад закачи ме рат, једна војска, друга војска. То је онај рат са Немцима. Ми Шумадинци не волимо да ратујемо. Ми волимо земљу. Копамо, оремо, садимо, косимо, пластимо, беремо. Волимо жене. Ко нас пита шта волимо, а шта не волимо? Кад пригусти одмах нас зову. Прво у Крушевац, а онда даље. Ја ти нисам имао пара да уплаћујем себи пензију. Све би то добро било, гледао би ме неко под старе дане, али данас владају нова правила. Зато сам отишао у колибу у избеглиштво. Једем шта нађем у дивљини и тако опстајем. Срамота ме. Моји пријатељи седамдесетогодишњаци и мало старији издржавају своју децу од педесет лета. Немој да ме гледаш тако чудно! То ти је жива истина. Замисли, ја немам сваког првог у месецу да дам неки динар свом сину, унучету...А школа, а књиге.. Какав сам ја отац и деда? Никакакав! Ево мој пријатељ Сима, убио се прошлог месеца, а Мику је убио син па после дигао руку и на себе. Падају људи као класје. Некад су се свађали око међе. Сад је и нема. Зарасло све у коров, не зна се више ни где се завршава ливада, а где почиње виноград. Трње ће очи да нам избоде. Ионако смо остарели и обневидели. Ти сад мислиш да се они у граду сами издржавају. Јок! И њих издржавају родитељи. Додају колико зафали. Шта ће старом човеку да једе? Најео се ваљда досад, неће и под старе дане. Ја сам ти се замерио са сином. Ми једини у селу имамо краву. Не знају сељачка деца како изгледа крава. Кад је виде на телевизији они кажу то је Милка, а комшиница Милка полуде од муке. И тако гледам ја, ови моји мало, мало, па спремају питу са сиром. Дојадило ми да гледам сваки дан па им подвикнем:
-Како ви богато живите! Како вас није срамота да сваки дан једете питу? Тако ти се они наљутише на мене и ја одох у избеглиштво.
-А уче ли деца школе? – питам га ја.
-Уче, него шта него уче. Све сами доктори и инжењери. И замисли кад заврше високе школе неће да раде у кафани него на пијаци закупљују тезге и продају којекакве дрангулије. Ономад један шета овуда, гледа има ли грожђа да носи на пијацу у тај град Б. Мислио да се обогати, да превари сељака. Опаметили смо се ми. Искрчили смо лозу. Сејемо мало кромпира и лука и то ти је. Колико семена успемо да купимо толико и посејемо. Некада си могао да оставиш своје семе,а сада купујемо инострано. Квалитетније је. Тамо је све квалитетније. И српска деца су тамо квалитетнија.....
Прича он, прича, а мени сузе кренуле да лију. Оплакујем винограде, гладну децу, сваку мајку која не зна шта ће сутра. Оплакујем немоћне очеве, а он ме пита-
-Зашто плачете?
-Због обичног српског вола!
- Аха, разумем. То је моја приповетка.
Збило се то 27. јануара 2015.године. Цело поподне је падала киша и дувао јак ветар. Чувала сам у галерији фигуре свештеника и полицајца који су нешто шуровали, те их је уметник претворио у скулптуре. Шта су њих двојица радили па доживели овакву судбину заиста не знам. Изгледа је било нешто много гадно.
На главном тргу у центру града Б. уприличена је свечаност поводом обележавања дана Св. Саве. Разочарани професори заједно са децом напуштали су приредбу, негодујући:
- Срамота! Срамота! Нисмо дошли овде чак из приградских насеља да би се неко драо у микрофон! Оглувесмо, а ништа не чусмо! Ово ни на шта не личи! Срамота! Култура! Државо, срамота!
Онако мокри улазили су у кафић који ce налази испред галерије. Мрштили су се и галамили. Кад их је топао чај мало загрејао постали су мирољубиви Срби који чим мало осете добро, одмах заборављају због чега су били љути. Њих можеш да газиш, свашта да им радиш, можеш чак и да покушаш да их убијеш, али ако их после тога потапшеш по рамену сматраће те највећим пријатељем. То што су вукли децу по невремену, стајали у гужви опкољени црним аутомобилима, а ништа лепо нису чули-нема везе. После су се смејали и ћаскали као најзадовољнији људи.
Када су се сви разишли кренула сам кући. Киша је престала да пада, али се ветар није смирио. Зашто сам прешла улицу и наставила поред Народног позоришта кад тамо није требало да идем, ни сама не умем да објасним. У фоајеу је још увек било људи. Застала сам као и сваки знатижељан пролазник, а онда утонувши у мисли наставила даље. Поглед ми се зауставио на једној необичној људској прилици која је стајала наслоњена на зид позоришта. По мојој процени човек је имао око 35 година. Тресао се од хладноће. Главу му је покривао црни шешир, а тело капут исте боје. Учинио ми се познат.
Направила сам још пар корака напред, али ме је нешто натерало да се вратим. То је она ситуација кад познајеш човека, на врх језика ти је његово име, али никако не можеш да се сетиш одакле га знаш.
- Опростите господине што Вам прилазим овако на улици јер се честито и не познајемо. Чини ми се да Вам није добро. Јесте ли се изгубили? - и тад видех да су му ципеле укаљане блатом. То ме још више узнемири и почех да му се обраћам као свом пријатељу.
- Треба ли Вам помоћ?
Кад ми је уместо одговора поставио чудно питање свашта ми је пало на памет. Свакакви људи шетају градом Б. Ко ме је уопште терао да се интересујем за незнанца?
- Јел'те молићу лепо, реците ми да ли још увек овом земљом владају Обреновићи?
Помислих да је човек начисто скренуо са ума.
- Ма какви Обреновићи, они су владали у деветнаестом веку. Знате ли Ви која је сада година?
- Не знам. - одговори и слегну раменима.
- Двадесет први век, 2015.година.
Зачуђено ме погледа и поче да врти главом. Ветар задува јаче и скиде му шешир са главе који се скотрља преко тротоара и заврши на сред улице. Потрчах и зграбих га испред самог тролејбуса. Вратих се и пружих му шешир, а он се у знак захвалности поклони и пољуби ми руку.
- Како се зовете? - осмелих се да га питам.
- Радоје. Радоје Домановић.
Е, тад сам помислила да сањам.
- Ви се шалите са мном?
- А што бих се шалио? Личим ли Вам на неког таквог? Оно јесте, волео сам да збијам шале кад сам био млад, али искрен да будем шале су ми биле пуне горчине.
- Ви сте и сада млади, најмање двадесет година млађи од мене.
- Ма какви млад, то Вам се само чини.Уствари, ја сам умро и никако ми није јасно како сам опет жив. Ево већ годинама идем овом земљом и чини ми се да је све исто. Зато сам Вас и питао за Обреновиће. Док сам путовао селима мање сам се плашио, али већ овде у великом граду, није ми свеједно. Препознаће ме неко, а ако ме препозна затвор ми не гине.
Није било у реду да га оставим на сред улице по ветру и хладноћи. Ако треба да иде на психијатријско лечење, нека иде, али пре тога мора да се загреје.
- Позивам Вас на један топао чај. У близини има пуно места где бисмо могли да седимо.
- Ех, како бих волео да седнем у сред Скадарлије!
- Идемо!
- Како ћу са овим блатом на ципелама?
- Не брините, опраћемо их на чесми.
Није се баш најбоље сналазио са семафорима. Вукла сам га за рукав, објашњавала кад треба да пређе улицу. Пут од Народног позоришта до Скадарлије познавао је одлично. Успут је ћутао и вртео главом. На Скадарлијској чесми опра ципеле. Извадих из торбе папирне марамице и дадох му да их обрише. Као да се ослободио неке бриге поче да се смешка. У кафани једва нађосмо слободан сто . Било је дупке пуно. Гледао је по зидовима, пипао столњак и као да се нечег присећао. Кад је оркестар засвирао песму Што се боре мисли моје, он се трже и као да хтеде да устане.
- Да ли је могуће да је још увек певате?
- Мислите на ову песму?
- Да. - рече.
- То је дивна песма, трајаће још пуно година.
- А, јесте ли Ви сигурни да не владају Обреновићи? - упита ме опет са неверицом.
- Сигруна сам. Сад влада демократија.
- Па видим, људи су лепо обучени,кафане пуне, сигурно сте богат народ.
- Нисмо, сиротиња је на све стране.
- Ви ми личите на неког политичара, причате једно, а ја видим друго. - мало се као наљути.
- Ма каква политика, не волим да чујем реч политичар.
Дође и конобар те наручисмо чај. За још један пара нисам имала. За њега сам била сигурна да их нема уопште.
- Е сад ми лепо испричајте истину ко сте и одакле сте! - рекох му уз први гутљај чаја.
- Лепо сам Вам рекао још док смо били на улици. Ја сам Радоје Домановић.
- Е кад сте тај за кога кажете да јесте, кажите ми где сте до сада били.
- Хоћу, - рече - радо ћу Вам испричати. Путовао сам годинама светом и видео свакакве земље. Године су пролазиле, а ја никако да остарим. У једној далекој богатој земљи доктори установише да болујем од непролазности. Да, тако се зове та болест. Године пролазе, а ja сам млад. Није то лака болест. Гледам људе око себе , умиру, смењују се генерације, а ја и даље живим. Али није то права младост. Бол је то. Тело је изнутра старо и уморно, а споља младо. Током протеклих година много сам мислио на свој народ. Какве ли га муке море? Поврати ли Марко Краљевић пусто Косово? Одведе ли Вођа народ у пропаст или изведе на прави пут? Свашта сам мислио. Зато сам одлучио да се вратим. Тражио сам и тражио своју земљу, пешачио, путовао возовима. Избацивали су ме у недођијама, спавао сам у пећинама. Срце ме је вукло, и само упорношћу успех да дођем.
Није лако бити међу својима, а још теже бити без њих. Чим сам крочио у своју земљу срце ми се рашири и почех да певам. Сретоше ме неки људи па кад чуше да певам почеше да ме грде:
- Што овај лудак пева?
- Да ли је он нормалан?
- Са њим нешто није у реду!
Тако су викали. Ућутах и од неке туге почех да плачем, кад они повикаше:
- Доста нам је више кукњаве!
- Види овог шмокљана! Мушко, а плаче!
Нисам знао како да се понашам па ућутах, кад они опет:
- Види га мутав, не зна реч да прозбори!
- Можда је неки шпијун? Треба видети ко је?
- Сумњив је! Да није из неке странке послат одозго? Можда хоће да сруши власт?
Шмугнуо сам у прву јаругу и неким путељцима стигао до шуме. Више на пут нисам излазио. Лутајући, наиђох једне ноћи на колибу склепану од дасака. Испред је био неки метал који је имао облик бурета. Поред су биле поређане дрвене столице, а испед врата опанци. Седох на столицу и ту заспах. Због умора ми ноћ пролете као да је трајала један минут. Јутро ми уми лице. Отворих очи освежен и угледах испред себе човека црног као угарак.
- Којим добром пријатељу? – упита ме старац.
- Путујем из далека. – одговорих.
- Е па добро ми дошао! – пружи ми чворновату руку и скиде капу са главе.
Први пут осетих олакшање откако сам крочио у своју земљу.
- Ја сам Михајло. - рече.
- Радоје. – представих се и ја.
Он уђе у колибу и врати се са металним лончетом у руци.
-Да наздравимо! – и пружи га прво мени. Одмах сам препознао мирис ракије. Узех један гутљај и дуго га задржах у устима док језик није почео да ми гори. Попи и он па се врати унутра. Изађе држећи два парадајза и један црни лук у рукама. Из џепа извади ножић и у трен ока насецка салату. Уз пиће и мезе крену разговор. Све што сам рекао о себи, осим имена, слагао сам. Морао сам. Човек не би разумео. Али кад он поче да прича о себи нисам могао да верујем својим ушима.
- Ја ти пријатељу живим у овој колиби. У селу имам кућу, али ретко тамо идем. Имам сина, снају и унуку, а пензију немам. Цео свој век, а ево већ ми је осамдесета, провео сам радећи на њиви. Сиротиња беше одувек. Мало земље. Кад сам био млад закачи ме рат, једна војска, друга војска. То је онај рат са Немцима. Ми Шумадинци не волимо да ратујемо. Ми волимо земљу. Копамо, оремо, садимо, косимо, пластимо, беремо. Волимо жене. Ко нас пита шта волимо, а шта не волимо? Кад пригусти одмах нас зову. Прво у Крушевац, а онда даље. Ја ти нисам имао пара да уплаћујем себи пензију. Све би то добро било, гледао би ме неко под старе дане, али данас владају нова правила. Зато сам отишао у колибу у избеглиштво. Једем шта нађем у дивљини и тако опстајем. Срамота ме. Моји пријатељи седамдесетогодишњаци и мало старији издржавају своју децу од педесет лета. Немој да ме гледаш тако чудно! То ти је жива истина. Замисли, ја немам сваког првог у месецу да дам неки динар свом сину, унучету...А школа, а књиге.. Какав сам ја отац и деда? Никакакав! Ево мој пријатељ Сима, убио се прошлог месеца, а Мику је убио син па после дигао руку и на себе. Падају људи као класје. Некад су се свађали око међе. Сад је и нема. Зарасло све у коров, не зна се више ни где се завршава ливада, а где почиње виноград. Трње ће очи да нам избоде. Ионако смо остарели и обневидели. Ти сад мислиш да се они у граду сами издржавају. Јок! И њих издржавају родитељи. Додају колико зафали. Шта ће старом човеку да једе? Најео се ваљда досад, неће и под старе дане. Ја сам ти се замерио са сином. Ми једини у селу имамо краву. Не знају сељачка деца како изгледа крава. Кад је виде на телевизији они кажу то је Милка, а комшиница Милка полуде од муке. И тако гледам ја, ови моји мало, мало, па спремају питу са сиром. Дојадило ми да гледам сваки дан па им подвикнем:
-Како ви богато живите! Како вас није срамота да сваки дан једете питу? Тако ти се они наљутише на мене и ја одох у избеглиштво.
-А уче ли деца школе? – питам га ја.
-Уче, него шта него уче. Све сами доктори и инжењери. И замисли кад заврше високе школе неће да раде у кафани него на пијаци закупљују тезге и продају којекакве дрангулије. Ономад један шета овуда, гледа има ли грожђа да носи на пијацу у тај град Б. Мислио да се обогати, да превари сељака. Опаметили смо се ми. Искрчили смо лозу. Сејемо мало кромпира и лука и то ти је. Колико семена успемо да купимо толико и посејемо. Некада си могао да оставиш своје семе,а сада купујемо инострано. Квалитетније је. Тамо је све квалитетније. И српска деца су тамо квалитетнија.....
Прича он, прича, а мени сузе кренуле да лију. Оплакујем винограде, гладну децу, сваку мајку која не зна шта ће сутра. Оплакујем немоћне очеве, а он ме пита-
-Зашто плачете?
-Због обичног српског вола!
- Аха, разумем. То је моја приповетка.
12. фебруар 2015.
Нема коментара:
Постави коментар