ДАМА БЕЗ ЛИКА
Каква ли стиже то техника
да воли те дама без лика!?
Некада била врло симпатична,
данас је одлично информатична.
И даунлоудована
атачментована
и лајкована
и скремблована…
Па ресетована
још измиксана
фотосешована
и често – стартована!
Некада доктори на скенеру
гледали њено слепо црево.
Данас по њој многи се веру
у доњем ракурсу, десно, лево.
Више ми није симпатична
и нема линије бајне,
другим програмима је вична
исфејсбукује све наше тајне.
Та, мора пропаст света доћи
уништи ме та дама без лика,
висим јој за екраном пô ноћи
селфиран од њених слика!
Некада беше нашминкана,
сад и без шминке – наскенирана.
Давно ми бајке шапутала,
а сад ме тотално – одимејловала!
ПЕТ МОЈИХ ЉУБАВИ
Волео сам давно, по ноћи и дану,
не Сојку и Бојку, нити Јулијану,
него девојану к’о вилу – Мирјану.
Што наивни бесмо у тој петнаестој:
ја, Ромео млађан с црним брчићима,
она – с ковџавим црним кикићима!
Замало се од љубави убио…
Ех, нисам је – ни пољубио!
Мирјана друга ме под своје ставила
чим руке ми око врата савила,
ни „а“ нисам зуцнуо ни муцнуо,
о љубави ништа паметно рекао,
са мегдана „храбро“ – утекао!
А трећа „несрећа“ к’о лавина се обрушила,
са нејаких удова љубав ми пила
као сирена у плићаку мазила, љубила,
замало ме удавила та мала…
Био сам непливачка – будала.
Четврта ме склептала крацима богомољке,
искористила, исцедилка и скоро победила
у трци са скотом животом –
та Мирјана, с косом на увојке!
А онда – судбински сусрет освану:
угледах Сремицу – раскошну Мирјану,
лепотицу у тангама и топлесу
(куд налети на мене – блесу!?).
На језеру љубави
гледали прави и грбави
млађану Мирјану пету
и старину ушлу у – шездесету!
Отварам конкурс за Мирјану шесту
да дивим се њеној – гибаници и тêсту!
БЕЋАРСКА ПЕСМА СРЕМИЦИ
Ој Сремице, горда паунице,
што си мигом ока варавога
и заносним зовом обрвице
очарала момка ватренога!
Ој Сремице, моја јогунице,
не терај ми инат, радоснице!
Драже су ми звездане зенице
него булке сред млечне пшенице!
Ој Сремце, чила играчице,
ијујукни гласом од анђела,
украшћу ти песму грла бела,
поклонити срце из недара,
само пођи за мене – бећара!
Ој Сремице, једра невестице,
играли ти прсти мојом косом
док газила грожђе ногом босом,
тамбурица жицом ти чиграла,
ти ме пуцем грозда даривала!
У загрљај прими ме, Сремице,
ораћемо драге нам равнице –
блистаће ти сузе радоснице
у наручју влатале пшенице!
Разиграћу вранца по пољима,
бићеш моја вила у ноћима!
Распламсаћу ватру твојих зена
на недрима мириснога сена!
Љубав чека на зов привиђења,
чежња твоја откривена, нага
дарује ми ватру сновиђења –
гаси пламен, о, Сремице драга!
ЂАЧКЕ ЉУБАВИ
Волео сам једну Тању
поклањао шминку, крему
треперео у чекању
распламсав̓о слатку трему.
Шта је љубав – није знала:
‒ Ја сам јако, јако мала –
нежно ми је цвркутала.
Волео сам ледну Снежу,
насмејану враголанку.
Још ми мисли, срце стежу
речи снежне на растанку.
О љубави није знала.
То је лудост! То је шала! –
к’о врапчић је чаврљала.
Каква ли је само била
драга, љупка као лане
лепотица Милка, Мила!
Појави се и – нестане...
Голубове је хранила
у паркићу моја вила.
Прхну љубав – доби крила!
Најзад, среће нађох зрно
после чежње до свемира.
Од додира сам претрн’о
кад ми срце дирну Мира:
– Волиш ли кад звезде сјају,
зрачак среће златом ткају
и љубав нам поклањају?
Мени сину: љубав то је –
песма среће спаја двоје!
НАЈЉУБАВНИЈА ПЕСМА
Дуго већ маштам танане снове
нежних очију к’о поља мака
саткати у златасте стихове
о срцестрадању једног дечака.
Скриваше брижно најдраже име
под кључем срца, у врту тајни.
Када Њу угледа – зазвуче риме
у част лепоте зеница сјајни’.
Песме јој је срицао невешто,
певао звонким појем славуја,
а знао није шта је то нешто
што буди га пре Сунчева руја.
Шта све јој није желео рећи,
даривати је брдом поклона...
Но, морао би, јадник, утећи
кад стазом среће лепрша Она!
Ех, јуначину мучила тама,
плашио сумрак, болних ли мука!
А онда – у кућу бану мама
дамице љупке из комшилука!
Нарогушена нека теткица
загрме страшним, промуклим гласом:
– Зар због мангупа моја кћеркица
мора да бежи к’о ждребе касом!?
Отац је севао гневан, баш љут:
– Ко? Зар јединац! Moj миран синчић!
Запамтиће он и каиш и прут!
Срамоти ме тај деран, клинчић!
И зна се шта се на крају збило:
батине излечише нашег делију!
Птичици чежње сломи се крило...
Отад дечаци брижно љубав крију.
МАЧКОВДАН
Од фебруарског мрњау-блуза нема милозвучнијих мачјих суза.
Кад ти се мудрица маца увуче у браћне гаће, знај да је стигао „Мачковдан“
У фебруару мишеви су на цени. Благо мачкама.
Само жене кукају што је фебруар скраћен. Изазива их мрњаукање мачјег рода – таква је мода!
Жена ми сваки дан вади утробу. Тражи миша!
Чувам и скривам љубав од лајавих језика јавности. Да ми дуже траје.
Од свих органа власти, жене обрћу човечанство само на једном.
Нудио сам жени пола. Она узе цео – стан и кола.
Веран сам као пас, купих јој и огрлицу Наногицу..
Жена и ја волимо животиње. Ја мазим мачкицу, она кроти пулина.
’Вала богу што је фебруар краћи! Мушкарчине имају мање брачних дужности.
Спао нам наталитет. Само ракете до неба дижемо.
Жена ми је одично кувала. Док се није с куваром - смувала.
Осигуран сам од уједа змије. Жени дали противотров.
Мушкарац је домаћа животиња. Врло погодна женама – за брачну дресуру.
Кад ју је упознао, небо беше романтично-плаво. У браку му зацрнело.
Испунио јој све жеље. Испразнила је све собе кад је одлазила.
Напустила ме жена. Не може да гледа шпанску серију од мог фудбала.
Чим сам је прочитао, окренула ми други лист.
За лаковерне мушкарце љубавни напитак је најбољи лек.
О, драга, волећу те заувек. До куће вечности – твоје.
Како да ми цвета брачна башта кад с ђаволицом тикве садим!?
Адам ослепео од Евиних јабука. До данас није прогледао.
Савремени мукарац живи у породичном зоо-врту. И жена и деца га праве мајмуном.
Обожавам је до небеса. Ускоро ћу јој дати – „пола године“.
Нема коментара:
Постави коментар