Мојој мајци Ружици, преминулој 6. новембра 2011.
У вечној успомени на тебе,
наслоњену на тамни камен
видим себе
како у руци држим
косе твоје прамен.
И у благом осмеху
јединој нити сежања
кроз летњи ветар
покушавам дозвати
зелене очи твоје,
јер све остало
води ме грех заборава
МАМА
У сјајној сузи која
паде на твој гроб,
у трачку светлости
једне шарене пруге,
помешане са бојом
моје туге,
видех твоје очи
у одсјају ДУГЕ...
Нестанак у ноћи
Моме мужу Слободану, преминулом 18. августа 2014
Твој дах нестао је у мени
једне ноћи...
Претворио се у птицу
која повремено слети,
спусти се у срце
пољубац ми да
И опет нестане...
у ноћи,
за коју је једино штета
што ће проћи...
Јер дан...
Он је тако предан
тупим ударцима,
налетима ветра,
киши од суза,
немоћи,
због ноћи
која ће проћи
и донети опет дан
тако страшно предан
тупим ударцима,
налетима ветра,
и надом да ће птица
што носи твој дах
слетети поново
пољубац да ми да
и снагу врати
пре него поново
нестане
у ноћи...
Нема коментара:
Постави коментар