СРЖ
Тамо гдје се свјетлост порађа из звона
гдје се упредају света тајновања
понад манастира Светог Пантејлемона
Растко у келији снива своја ткања...
Околно је небо легло на маслине
никада ближе давно записаном
одавде се може у звијезде да вине
Растко са молитвом, а Сава са раном...
И док скида кукуљ трипут се прекрсти
у Србију ваља још за праскозорја
на истој се руци завадили прсти
чије ли су ријеке оранице горја...
Замагљени поглед послат Хиландару
три сузе на грожђу Светог Симеона
још у живо море да убаци пару
и може Србији гдје ће бити спона...
Ноћ се бљеском гаси куда закорачи
и мирис тамјана просутог гдје прође
постао је сужањ да би био јачи
оног што ће једном с бившима да дође.
Клупко што се врти и што сије нити
витлејемску звијезду по обзорју прати
сан из Ватопеда и псалми о бити
кандило и жезло, вода и папрати.
Биљег у Трнову представ у Господу
Милешева огањ и свјетлост у гару
што никад не вене сјеменке у плоду
срж што вјечно сија од тад на Врачару.
ИГУМАН
I
Над њим је стајала његова сјенка. . .
Знак ватре.
Оне ноћи кад је коначно схватио
да никад неће наћи мир
упалио је свијећу за покој свог најдражег сна.
Тама је сјенком цртала распеће,
дрво живота и палог анђела
тамо гдје се чинило да завршава предиво.
Прах или пепео.
Одавно већ није имао коме да пише,
а ко би његову писанију и разумио.
Тишина.
Ријечи би биле сувишне као што обично и јесу
у причи за заувијек.
Први пут је пожелио да свјетло остане упаљено
још дуго послије шапата
што од таме тражи опроштај
и да му на руку слети лептир
што учвршћује вјеру
и упорно зида невидљиво.
Над њим је стајала сјенка. . .
II
Свијећа је била упаљена да би дан лакше изгорио...
Знак воде.
Ваљда ће овај пут и без степеница од ријечи
наћи своју Нојеву барку
и свој пут давно уписан у географију бића.
Уосталом очима се увијек сигурније и даље путовало.
Кад буде само један из прашуме сјенки
исти као раније
а озбиљно другачији
видјеће лик већ виђен у крчагу воде
на дну гдје се спајају давне свјетлости.
Лик виђен у разбијеном крчагу.
Кап објашњења или кап заблуде.
Извор или делта.
Ништа или ништа.
Покушао је да преполови круг
прошлим сјећањима над којима не виси мач заборава
као да се оно прећутано може сакрити
остао је траг на крилу бубамаре
гдје вјетрови уписују житија
одувијек
откад се ноћ не мјери данима.
Свијећа је била упаљена...
III
Негдје у тами скривеној од погледа душе...
Знак земље.
Тамо гдје је остала бијела мрља на стаклу за помрачење
кроз коју још добро види
онај који хоће да гледа
сјенка је једна пољупцем оставила свој печат.
Његов свијет је спавао уљуљкан мирисом тамјана,
а ријечи покупљене из прашњавих књига су ћутале
у руци је држао Бијелог анђела из Милешеве
у глави наду
у срцу вјеру,да неће бити онако како не буде суђено.
Просуо је чашу мирисавог вина отетог од камена
бацио два-три комадића земље у ноћ
прекрстио се посљедњи пут
рекао ХВАЛА...
и срушио се...
Прво је било ништа
касније се једна звијезда стидљиво отиснула на ванвременско путовање
док је ноћни вјетар грцајући упорно понављао:
ОЧЕ НАШ КОЈИ СИ НА НЕБЕСИМА. . .!?
Негдје у тами скривеној од погледа душе...
ЈУТРЕЊЕ
Можда ни тада не би дошла
док сам к'о напукло звоно одзвањао
у нека времена за сјенку прошла
да је те ноћи нисам сањао
у вјенчаници с лишћем кадуље
што се у мени распупава
и пуца тамо гдје нема шава
покривена и гологлава
а лед ко уље...
и пахуље...
Можда не би ни уснама такла
икону Пресвете Мајке Параскеве
да не бјеше оног залеђеног стакла
глатког као маска јануарске Неве
што пред зору личи на океан суза
него би кришом размазала лице
и ушла у хладни цјелов сусњежице
међу сњежне птице
ноћног мореуза
да ми буде муза...
Можда ме не би у себе ушила
трном дивље руже к'о закрпу неку
ал' још се боја није осушила
па зато пред зору подсјећам на флеку
од леденог вина којег усне купе
увијек када дођу из те паралеле
полудјеле пчеле
да ме сненог дијеле
на углове тупе
испод вражје лупе
Можда би ме до зоре и пољубила
пред иконом која казује Успење
али се са првим звоном изгубила
тихо као шапат у мразно јутрење
преплетено малим хладњикавим трном
да не дође више никад ни у снове
што се каткад лове
све док не отплове
невидљивим чуном
према нечем црном
КУЛА
Господе опрости
све моје гријехе
сва моја посртања
и падања
због којих молим
уз божанске мијехе
пречисту нулу
из владања.
Јер ме и та нула
од оних дијели
што ће да лутају
без видљивог жига
кроз свјетлост
у којој смо се срели
по први пута
ријешени брига.
Да бијах гријешан
ко све друге слуге
за себе мање
а за њих више
док у сну не нађох
острво туге
и твоје чедо
како се њише.
На том острву
острвљени
они без вјере
и морала
и незнајући
убише у мени
луциферов окот
и језера зала.
Зато Господе
измољавам нулу
на рубу кајања
и тишине
све док сам невичан
саградит кулу
која се може
у небо да вине.
МОЛИТВА ПРЕСВЕТОЈ ГОСПИ
Они ноћи кад си свијетлила из таме
на размеђи снова што постају свети
што јој ниси Госпо додирнула раме
што јој ниси рекла да у понор лети
бар због оног што је рођен у сред сламе
да све наше гријехе спали у плавети
на Тајној вечери Краљевић осаме
који нас неуке узе и просвети.
О Пресвета Госпо која небом бродиш
покажи јој Сунце што уме да грије
а да на опече кад се са њим сродиш
па макар те прије у њој било није
барем због молитве свих нас које водиш
у чијим си снима постојала прије
кунем ти се Госпо увијек кад се родиш
славско ће се жито јести из чиније.
…
И доћи ће свјетлост након страшног пута
што се једва види кроз прашуму бола
кроз милодух ноћи проће нетакнута
да падне на урок кроз срж станиола
и створиће слику да кроз собу плута
оне што је давно на прочељу стола
када све будуће буде без адута
разбрано од нити расмољених смола.
О Пресвета Госпо што јој се указа
на домаку јутра невољног да сване
зашто јој не шапну да у урни мраза
увијек има воде која ће да кане
у распету вјечност иако без млаза
да настави стабло да разграна гране
у души што сјаји мјесто путоказа
да оплете наду и залијечи ране.
ТАЈНА ВЕЧЕРА
Понекад кад зароним у тишину дугу вијековима
и кад се ко зна откуд проспу питања
на која и умнији сумњају да знају одговоре
чујем шум понорнице што тече ушћу да нађе баш ону кап
од које је све почело и гдје ће све да се оконча.
Та понорница је тек онај стварни ток
ако стварности уопште има
и ако је ово мало тек увод у оно пуно
гдје ћемо се једном уписати
са свим својим манама
и тек покојом врлином која нам у времену признања
вјероватно неће бити призната...
Тада,
у само свитање Тајне вечере
кад шум надрасте шум,
ухватим себе да размишљам о оном између
јер ће само оно између писати у пресуди
која се увијек чита у невријеме
јер нема тог времена које би било прихваћено као такво
ако није садржано у вјери...
А вјера
без обзира
да ли у том
колико малом толико и великом
између
постоји свијест
или пак уопште не постоји
тек ће да се оплоди у тежини крста који будемо носили ка Голготи
јер управо та тежина има своју причу
Зато...
зато је битно да се оде усправно
а не као онај од кога смо
неки би да нас убиједе
овакви постали...
Нема коментара:
Постави коментар