Сви ми мислимо да смо мудри и интелигентни, а онда дођу будале да нас опамете...Сви се ми рађамо као писци, а онда добијемо свој први рачунар.
Сви ми мислимо да гора времена не могу бити, а онда нас спопадне носталгија баш за тим временима.
Сви ми лечимо ране из прошлости, а онда се присећамо: „Ех! Како је то некад било“.
Сви ми мислимо да смо богати, а онда читамо петпарачке љубавне романе.
Сви ми мислимо да смо школовани и интелигентни, а онда одемо на концерт кич музике.
Сви ми маштамо о великим делима, а онда решавамо укрштене речи.
Сви ми мислимо да смо јаки, а онда нам каменчић сломи ногу.
Сви смо ми нечији, а онда нам тај неко испостави рачун.
Сви смо ми прошли кроз тежак живот, а онда су нам птице покљуцале пут.
Сви ми добро видимо шта нам се дешава, а онда нам неко гурне прст у око.
Сви ми мислимо да смо на правом путу, а онда неко окрене путоказ.
Сви ми говоримо истину; а онда наседнемо на много већу лаж од ове.
Сви ми тежемо вишим циљевима, а онда циљеви постају све нижи.
Сви бисмо хтели да се наједемо деликатеса, а онда нам неко донесе хлеба и масти са мало соли.
Сви бисмо хтели да се провозамо луксузним аутом, а онда поред нас прође погребни аутомобил.
Сви ми имамо жену свог живота, а онда нам нека друга жена пошаље захтев за пријатељство.
Сви ми некога волимо, а онда се оженимо/удамо оним кога не волимо (иако партнера нисмо променили).
Сви ми волимо кућне љубимце, а онда пређемо на њихову храну.
Сви ми проносимо славу наших предака, а онда неки сазнају да су усвојени.
Сви ми мрзимо када нас покраду, а онда нам је жао што нисмо крали више.
Сви ми дајемо велику напојницу, а онда чекамо минимални попуст у центромаркету.
Нема коментара:
Постави коментар