У првенцу Бранке М. Касаловић, који је израз мудрог промишљања проживљеног, на најлепши начин је спојена трагика и лепота живота. Будући да долази из поднебља које је пренапрегнуто трагичним збивањима, и то не само последњих деценија, задивљујуће је како она успева да се издигне изнад „буке и беса“ и да лепотом свог духа и душе обасја светла станишта својих усхићења животом проведеним у младим годинама у Приштини представљајући је као град културе, младости и интелектуалну средину, што готово до сад није чињено. Онда када се главна јунакиња нужношћу живота враћа у тај отуђени град, са мало упечатљивих детаља, али довољно снажно дочарава се цивилизацијски пад који се тамо десио, драматичност данашњег стања у завичају протиснутим непријатељством окружења.
Љубав као окосница живота избија из целине дела, али се снажно исказује у сусрету двоје младих који се нису подједнако дали док су били у вези, али се у поновном сусрету у зрелом добу, кад она без илузија жели да се суочи са њим, препознају у дубокој животној ускраћености реализације бића које се хранило младалачким заносом и самопоуздањем које је живот развејао неповратно.
Међутим, љубав према уметности, књижевности коју је нараторски субјект преносио генерацијама испуњава читаву књигу...она је срасла са духом аутора, просветлила га и дала му моћ да досеже метафизичке одсјаје ума, да формулише чисту духовну есенцију на најбољим страницама ове суптилне пажљиво стваране прозе.
Трауме детињства остају као подстицај за дубље поимање суштине живота из које се црпе снага и мудрост за формирање личности и оствареност. Пријатељство има важан значењски потенцијал јер се о њему пише сада када је та категорија готово доведена у питање спрам односа заснованих на интересима.
Наслов, крајње индикативан и поетски, сажима лирску и евокативну суштину књиге. Симболика биља је у означавању есенцијалног јединства живота, везе између божанског и људског, повезаност са земљом и циклусима живота. Нарочито са трансформацијама женског бића, које је у књизи у првом плану. Рађањем, трајањем и нестајањем...СКУПЉАЧИ ЈЕСЕЊЕГ ЛИШЋА, које иако је знак завршености, својом златном бојом може симболизовати меморију, минулу снагу и вредност стечених искустава, али будући да се оно изједначава са земљом и служи за нови живот биља, има и метафорички смисао везан за поетику Бранке М. Касаловић, која „своје јесење лишће“, односно проживљена искуства оваплоћује у нови живот текста, у ново рађање мисли у коју је уткана сва срж радости и бола, истине и имагинације. Духовни посед проистекао из живота са уметношћу и настојања да се окрутна косовско – метохијска реалност надрасте стварањем дела, али и себе јер креативност оплемењује и искушава ствараоца.
Књига импонује јасним поетским стилом, интелектуалношћу и љубављу према лепоти, истини и правди. И надасве зрелошћу те се књига никако не доима као првенац, напротив!
Љубав као окосница живота избија из целине дела, али се снажно исказује у сусрету двоје младих који се нису подједнако дали док су били у вези, али се у поновном сусрету у зрелом добу, кад она без илузија жели да се суочи са њим, препознају у дубокој животној ускраћености реализације бића које се хранило младалачким заносом и самопоуздањем које је живот развејао неповратно.
Међутим, љубав према уметности, књижевности коју је нараторски субјект преносио генерацијама испуњава читаву књигу...она је срасла са духом аутора, просветлила га и дала му моћ да досеже метафизичке одсјаје ума, да формулише чисту духовну есенцију на најбољим страницама ове суптилне пажљиво стваране прозе.
Трауме детињства остају као подстицај за дубље поимање суштине живота из које се црпе снага и мудрост за формирање личности и оствареност. Пријатељство има важан значењски потенцијал јер се о њему пише сада када је та категорија готово доведена у питање спрам односа заснованих на интересима.
Наслов, крајње индикативан и поетски, сажима лирску и евокативну суштину књиге. Симболика биља је у означавању есенцијалног јединства живота, везе између божанског и људског, повезаност са земљом и циклусима живота. Нарочито са трансформацијама женског бића, које је у књизи у првом плану. Рађањем, трајањем и нестајањем...СКУПЉАЧИ ЈЕСЕЊЕГ ЛИШЋА, које иако је знак завршености, својом златном бојом може симболизовати меморију, минулу снагу и вредност стечених искустава, али будући да се оно изједначава са земљом и служи за нови живот биља, има и метафорички смисао везан за поетику Бранке М. Касаловић, која „своје јесење лишће“, односно проживљена искуства оваплоћује у нови живот текста, у ново рађање мисли у коју је уткана сва срж радости и бола, истине и имагинације. Духовни посед проистекао из живота са уметношћу и настојања да се окрутна косовско – метохијска реалност надрасте стварањем дела, али и себе јер креативност оплемењује и искушава ствараоца.
Књига импонује јасним поетским стилом, интелектуалношћу и љубављу према лепоти, истини и правди. И надасве зрелошћу те се књига никако не доима као првенац, напротив!
Нема коментара:
Постави коментар