Прича, започета на једном вашару, котрљала се и обликовала у живописном амбијенту. Адријана је настојала да пренесе језик којим је прича испричана. Прича је, нешто прерађена, објављена у часопису на српском језику. Чудне су људске судбине! Чудни су путеви који их воде! И никад не знаш где ћеш, поново, набасати на њих.
Тешко је дочарати девојачко лебдење међ’ јавом и сном. А онда, у једном тренутку, прави мушкарац умаршира у живот девојке. Није то обичан улазак. Више личи на војнички марш који, често, гази навике, сањарије, очекивања. Владисав није, баш, умарширао изнебуха у Миленкин живот. Знала га је од малена, из времена боравка код бабе Зорке у Јагоштици. Био је стасит – ’’нит’ мали, ’нако, неки кркељеж, а нити големо нешта. Него, ’нако, таман’’. Имао је крупне, зелене очи. Потицао је из богате и угледне куће газда Павла, па је за сиромашну сиротицу, Миленку, удаја за Владисава био највећи сан: ’’Само да имам стоке доста, имања доста, да не надничим, и да не гледам кад ће сунце за гору заћи, нег’ да радим у мојој њиви и у мојој ливади’. И она се њему допала – црноока, једра,’румена к’о ружа’ и тајанствено насмејана :.’’Кад ме виде на вашару на Зборишту, а он ти удри ножем у патос, па нареди два кола и у’вати се тип до мене! А мени срце игра, чини ми се, ’оће сваког часа из груди искочити! ’’ Владисав реши да пита деду и оца да је запроси. Благослов је добијен . Старији су проценили да је Миленка поштена и вредна, радна, издржљива и намучена, ’’зрела девојка’’ и вероватно’’добра за кућу’’. По младу су дошли на коњима – Владисав са кумом, старим сватом и још неколико млађих рођака. Свадба је ’’на отвореном’’ уз музику локалних свирача - кларинет, фрулу и бубањ. Све пршти од цике и весеља!
Весео увод у нови живот! Када је дошла на Беговину*, затекла је велико ’’имање’’, кућу ’’брвнару’’, али измалтерисану и окречену споља и изнутра, са великим прозорима и зиданим подрумом. У поткровљу се налазила соба уређена за младенце, окречена у бело, са штампаним венцем од црвеног цвећа, преко целог зида. Кревет прекривен постељином од домаћег белог лана и шареним ћилимима. Огледало је украшено венцем од смиља. Невеста се, враголасто, огледала! Хоће ли живот помрачити животну радост од које се цакле младине очи? Мало стрпљења! Завиримо и у двориште! Ту је стара кућа за деда Павла и баба Павку, конак за госте и амбар. Амбар је саздан од дебелих дасака црног бора и подигнут на четири клесана камена, тако да у њему нема влаге а температура је ниска и уједначена током целе године, па су се производи могли очувати знатно дуже.
У амбару су дрвене преграде а у њима се жути жито и шарени пасуљ, кромпир, суво воће. Лети се, у житу може чувати и суво месо! У дворишту је и ’’млечар’’: дрвена зграда у којој се кува млеко на огњишту и разлева се у дрвене карлице где се ухвати дебели слој кајмака, од чега се касније прави и сир. Кућа је домаћинска па има и ’’качару’’, зграду са кацама за воће и казаном за печење ракије, као и сушару за воће. А тек блага у стоци право богаство! Преко стотину оваца и коза, два пара волова, три краве и два коња!
Говорило се како Павле и Павка имају и ’’птичијег млека нису ни погрешили.’
’ Удобно гнездо за заједнички живот, рекло би се! А укућани?! Деда Павле Ђурђевић је био вредан и мудар човек. Важио је за поштеног и праведног домаћина. Умео је да газдује: планирао је, распоређивао, упућивао и саветовао. Поштовали су га и уважавали и укућани и сељани. Управљао је домаћинством до краја свога живота.
Његов син, Лазар, био је прескочен у линији наследства по питању газдовања. Лазар је преживео рат и пешке се вратио из Солуна. Често је причао о кошмарној бежанији и потуцању. Кратким и убитачним реченицама дочаравао је слушаоцима апокалиптичне призоре умирућих, гладних и жедних бораца и деце-војника. Један брат му је погинуо, сестра умрла од туберкулозе, а друга се удала. Рано је постао удовац. Недаће је подносио сталожено попут библијског Јова. Стрпљив и стишан мирио је сукобе у заједници. Миленка је цитирала његове речи: ’’Иксан је ћуприја свих чуда.’’ То је значило да све што наиђе пређе и прође преко човека.
Лазар је чувао стоку. Био је добар стрелац и волео је лов. Ишао је и у варош у набавку. Потрепштине је доносио на коњу. За одлазак до прве продавнице требао му је скоро читав дан. Осим за кућне потребе, куповао је и за друге мештане, који нису имали коње, за шта су му плаћали ’’кирију.’’ Када би донео ратлук (паковање од шест коцкица), није било краја радости међу унуцима. Ћерке је поудавао. Током ’’колонизације’’ одселиле су се у Шабац и Вршац. Једини мушки потомак, Миленкин изабраник, Владисав, преузео је улогу домаћина. Наочит и снажан мушкарац привлачио је жене. Његово газдовање подсећало је на уживање у већ стеченом угледу породице. Код њега се јавила црта порочности. Миленка се сетно смешка: ’’А лијеп ли је био! Вољела га је свака. Сретења ми! ’’ Дошла су и деца. Родила је два сина и две кћери. Порађала се у кући, уз помоћ старијих, искуснијих жена : кад осети болове, она позове свекрву, а ова доведе комшинице, баба Мицу и баба Катицу. Наложе ватру и припреме шта треба.
Живот је текао мање-више утврђеним током. А онда, као гром из ведра неба (или се Миленки чинило да се све нагло издешавало) помутио се породични мир.
Породични мир. Млада и ветропираста Славица бацила је око на Владисава, а и он није остао равнодушан. Славица је била слободна, некако није марила за ’’добар глас’’. Очијукала је с ожењеним Владисавом. Он се, некако, смркао. Пропио се. Код куће је био љут. Видела је Миланка промену у понашању супруга. Викао је, праскао без разлога. Очи су му биле крваве од ракије. Деца су се устручавала да му приђу. Миленка је ћутала. Увукла се у себе и мучила своју муку. И тако је време текло. Сви се ушанчили у својим рововима. Рогуше се једни на друге! Ударила неслога међу чељад! У Миленки се купио јад! Неизрецива туга! Заћутала је некако! Речи јој, више, нису имале смисла!
На Петровдански вашар ишло се редовно. Спремила се и Миленка с децом. Обукли су се лепо у најбољу одећу коју су имали. Слегла се околна села на пољану. Миленка се држи право. А, богами, загледају је, шушка се о Владисаву и Славици. Већ се и коло развило. Хватају се момци и девојке, једни до других па и враголаста Славица. Владисаву муње севају из високог чела . Криво му је, чини му се да Славица нешто шурује са стаситим момком. Приђе колу и загрме к’о да је памет изгубио: ’’Срам те било! Враћај моју мараму !’’ Славица му је изазовно добаци. Забацила је главу и смејала се! Владисав је стајао посрамљен и немоћан са марамом !
Онда се изгубио некуда! Цео дан га није било! Миленка је скупила децу. Гушило ју је! Никад неће моћи да му опрости! А у селу – свако чудо за три дана.
Причало се, па су се приче разредиле... Миленки срце напукло од туге. Остала бразда! Прошле су године, а горчина није испарила. Славица се удала у друго село. Владисав се још више пропио. Марама са жутим и црвеним шарама испречила се између брачних другова. Гледали су се из даљине као странци. Деца су расла и одлазила у град ради школе. Од Миленке су понели једино смернице: учити, слушати и поштовати старатеље – газде код којих су становали, морали су да трпе...Мајку нису оптерећивали подстанарским мукама. Доста јој је њених брига! Говорили им да је најважније да заврше школу и да постану ’’своји људи’’ са сигурним запослењем, сигурном платом, слободним викендима, одморима, становима од фирми, за шта је у то време једини предуслов било образовање. Јасно је било да им повратка нема. Ослањали су се на Миленкину борбеност, оптимизам, несаломиви дух. Владисав је слабо учествовао у одгајању деце. У педесетим годинама умро је.’’Није дочекао да се у старости измиримо и спријатељимо’’, рекла је Миленка. Јарке боје мараме севнуле су пред очима и зажигала ју је бразда на срцу. Владисава више није било, а марама
се, једнако, вијорила и, некако, сама коло водила. Нечиста посла! Повијена прилика полако се окренула од свежег гроба. Нигде нема мира од мараме !
Случај је хтео да Адријана, много година након што је записала причу, набаса на Миленкину кћер. Адријана је долазила у родни крај, из њене нове земље. Једном приликом свратила је у фотокопирницу у Бајиној Башти. Услужила ју је љубазна млада жена
зелених очију. Био је врућ дан. „Нисте одавде?“, питала ју је жена. „Живим у Аустралији“, рекла је Адријана. Мало су попричале, Адријана и власница радње. Пријазна и скромна особа допала јој се и због благе сете у погледу. Адријана је објаснила из које породице потиче а жена је напоменула да је из Јагоштице. „Из Јагоштице? Чула сам да је природа дивна тамо!“ Жена је живнула и почела да прича незнанки о дивљем крајолику, стенама и прелепом видику који пуца на све стране. Поменула је мајку и брата који још живе на селу. Адријана се заинтересовала. Нешто јој је говорило да је на трагу учесника приче коју је чула на давном вашару. Била је у праву! Показало се да је Адријана управо упознала Миленкину кћер. Адријана је, отворених уста, пратила причу која је дозивала у сећање давни одлазак на вашар. „Ја, ја познајем Вашу мајку! Не, у ствари, или, ипак, на неки начин да... “ Клупко приче одмотало се! Власница радње била је потресена. Адријана је обећала да ће јој послати причу. Испунила је обећање. Од тада Адријана, када је у отаџбини, редовно наврати у копирницу и ослушкује мајчину причу у кћеркиним очима. Једва приметна сенка у отвореном погледу лепих зелених очију преноси ођеке далеке патње која никако да излапи ни у потомцима. Сви су збринути, имају своје животе, а носе тугу у себи. Као да је несрећа наследна! Уписана у гене. Боже, колико је патње и неспоразума на овом лепом свету!
Тешко је дочарати девојачко лебдење међ’ јавом и сном. А онда, у једном тренутку, прави мушкарац умаршира у живот девојке. Није то обичан улазак. Више личи на војнички марш који, често, гази навике, сањарије, очекивања. Владисав није, баш, умарширао изнебуха у Миленкин живот. Знала га је од малена, из времена боравка код бабе Зорке у Јагоштици. Био је стасит – ’’нит’ мали, ’нако, неки кркељеж, а нити големо нешта. Него, ’нако, таман’’. Имао је крупне, зелене очи. Потицао је из богате и угледне куће газда Павла, па је за сиромашну сиротицу, Миленку, удаја за Владисава био највећи сан: ’’Само да имам стоке доста, имања доста, да не надничим, и да не гледам кад ће сунце за гору заћи, нег’ да радим у мојој њиви и у мојој ливади’. И она се њему допала – црноока, једра,’румена к’о ружа’ и тајанствено насмејана :.’’Кад ме виде на вашару на Зборишту, а он ти удри ножем у патос, па нареди два кола и у’вати се тип до мене! А мени срце игра, чини ми се, ’оће сваког часа из груди искочити! ’’ Владисав реши да пита деду и оца да је запроси. Благослов је добијен . Старији су проценили да је Миленка поштена и вредна, радна, издржљива и намучена, ’’зрела девојка’’ и вероватно’’добра за кућу’’. По младу су дошли на коњима – Владисав са кумом, старим сватом и још неколико млађих рођака. Свадба је ’’на отвореном’’ уз музику локалних свирача - кларинет, фрулу и бубањ. Све пршти од цике и весеља!
Весео увод у нови живот! Када је дошла на Беговину*, затекла је велико ’’имање’’, кућу ’’брвнару’’, али измалтерисану и окречену споља и изнутра, са великим прозорима и зиданим подрумом. У поткровљу се налазила соба уређена за младенце, окречена у бело, са штампаним венцем од црвеног цвећа, преко целог зида. Кревет прекривен постељином од домаћег белог лана и шареним ћилимима. Огледало је украшено венцем од смиља. Невеста се, враголасто, огледала! Хоће ли живот помрачити животну радост од које се цакле младине очи? Мало стрпљења! Завиримо и у двориште! Ту је стара кућа за деда Павла и баба Павку, конак за госте и амбар. Амбар је саздан од дебелих дасака црног бора и подигнут на четири клесана камена, тако да у њему нема влаге а температура је ниска и уједначена током целе године, па су се производи могли очувати знатно дуже.
У амбару су дрвене преграде а у њима се жути жито и шарени пасуљ, кромпир, суво воће. Лети се, у житу може чувати и суво месо! У дворишту је и ’’млечар’’: дрвена зграда у којој се кува млеко на огњишту и разлева се у дрвене карлице где се ухвати дебели слој кајмака, од чега се касније прави и сир. Кућа је домаћинска па има и ’’качару’’, зграду са кацама за воће и казаном за печење ракије, као и сушару за воће. А тек блага у стоци право богаство! Преко стотину оваца и коза, два пара волова, три краве и два коња!
Говорило се како Павле и Павка имају и ’’птичијег млека нису ни погрешили.’
’ Удобно гнездо за заједнички живот, рекло би се! А укућани?! Деда Павле Ђурђевић је био вредан и мудар човек. Важио је за поштеног и праведног домаћина. Умео је да газдује: планирао је, распоређивао, упућивао и саветовао. Поштовали су га и уважавали и укућани и сељани. Управљао је домаћинством до краја свога живота.
Његов син, Лазар, био је прескочен у линији наследства по питању газдовања. Лазар је преживео рат и пешке се вратио из Солуна. Често је причао о кошмарној бежанији и потуцању. Кратким и убитачним реченицама дочаравао је слушаоцима апокалиптичне призоре умирућих, гладних и жедних бораца и деце-војника. Један брат му је погинуо, сестра умрла од туберкулозе, а друга се удала. Рано је постао удовац. Недаће је подносио сталожено попут библијског Јова. Стрпљив и стишан мирио је сукобе у заједници. Миленка је цитирала његове речи: ’’Иксан је ћуприја свих чуда.’’ То је значило да све што наиђе пређе и прође преко човека.
Лазар је чувао стоку. Био је добар стрелац и волео је лов. Ишао је и у варош у набавку. Потрепштине је доносио на коњу. За одлазак до прве продавнице требао му је скоро читав дан. Осим за кућне потребе, куповао је и за друге мештане, који нису имали коње, за шта су му плаћали ’’кирију.’’ Када би донео ратлук (паковање од шест коцкица), није било краја радости међу унуцима. Ћерке је поудавао. Током ’’колонизације’’ одселиле су се у Шабац и Вршац. Једини мушки потомак, Миленкин изабраник, Владисав, преузео је улогу домаћина. Наочит и снажан мушкарац привлачио је жене. Његово газдовање подсећало је на уживање у већ стеченом угледу породице. Код њега се јавила црта порочности. Миленка се сетно смешка: ’’А лијеп ли је био! Вољела га је свака. Сретења ми! ’’ Дошла су и деца. Родила је два сина и две кћери. Порађала се у кући, уз помоћ старијих, искуснијих жена : кад осети болове, она позове свекрву, а ова доведе комшинице, баба Мицу и баба Катицу. Наложе ватру и припреме шта треба.
Живот је текао мање-више утврђеним током. А онда, као гром из ведра неба (или се Миленки чинило да се све нагло издешавало) помутио се породични мир.
Породични мир. Млада и ветропираста Славица бацила је око на Владисава, а и он није остао равнодушан. Славица је била слободна, некако није марила за ’’добар глас’’. Очијукала је с ожењеним Владисавом. Он се, некако, смркао. Пропио се. Код куће је био љут. Видела је Миланка промену у понашању супруга. Викао је, праскао без разлога. Очи су му биле крваве од ракије. Деца су се устручавала да му приђу. Миленка је ћутала. Увукла се у себе и мучила своју муку. И тако је време текло. Сви се ушанчили у својим рововима. Рогуше се једни на друге! Ударила неслога међу чељад! У Миленки се купио јад! Неизрецива туга! Заћутала је некако! Речи јој, више, нису имале смисла!
На Петровдански вашар ишло се редовно. Спремила се и Миленка с децом. Обукли су се лепо у најбољу одећу коју су имали. Слегла се околна села на пољану. Миленка се држи право. А, богами, загледају је, шушка се о Владисаву и Славици. Већ се и коло развило. Хватају се момци и девојке, једни до других па и враголаста Славица. Владисаву муње севају из високог чела . Криво му је, чини му се да Славица нешто шурује са стаситим момком. Приђе колу и загрме к’о да је памет изгубио: ’’Срам те било! Враћај моју мараму !’’ Славица му је изазовно добаци. Забацила је главу и смејала се! Владисав је стајао посрамљен и немоћан са марамом !
Онда се изгубио некуда! Цео дан га није било! Миленка је скупила децу. Гушило ју је! Никад неће моћи да му опрости! А у селу – свако чудо за три дана.
Причало се, па су се приче разредиле... Миленки срце напукло од туге. Остала бразда! Прошле су године, а горчина није испарила. Славица се удала у друго село. Владисав се још више пропио. Марама са жутим и црвеним шарама испречила се између брачних другова. Гледали су се из даљине као странци. Деца су расла и одлазила у град ради школе. Од Миленке су понели једино смернице: учити, слушати и поштовати старатеље – газде код којих су становали, морали су да трпе...Мајку нису оптерећивали подстанарским мукама. Доста јој је њених брига! Говорили им да је најважније да заврше школу и да постану ’’своји људи’’ са сигурним запослењем, сигурном платом, слободним викендима, одморима, становима од фирми, за шта је у то време једини предуслов било образовање. Јасно је било да им повратка нема. Ослањали су се на Миленкину борбеност, оптимизам, несаломиви дух. Владисав је слабо учествовао у одгајању деце. У педесетим годинама умро је.’’Није дочекао да се у старости измиримо и спријатељимо’’, рекла је Миленка. Јарке боје мараме севнуле су пред очима и зажигала ју је бразда на срцу. Владисава више није било, а марама
се, једнако, вијорила и, некако, сама коло водила. Нечиста посла! Повијена прилика полако се окренула од свежег гроба. Нигде нема мира од мараме !
Случај је хтео да Адријана, много година након што је записала причу, набаса на Миленкину кћер. Адријана је долазила у родни крај, из њене нове земље. Једном приликом свратила је у фотокопирницу у Бајиној Башти. Услужила ју је љубазна млада жена
зелених очију. Био је врућ дан. „Нисте одавде?“, питала ју је жена. „Живим у Аустралији“, рекла је Адријана. Мало су попричале, Адријана и власница радње. Пријазна и скромна особа допала јој се и због благе сете у погледу. Адријана је објаснила из које породице потиче а жена је напоменула да је из Јагоштице. „Из Јагоштице? Чула сам да је природа дивна тамо!“ Жена је живнула и почела да прича незнанки о дивљем крајолику, стенама и прелепом видику који пуца на све стране. Поменула је мајку и брата који још живе на селу. Адријана се заинтересовала. Нешто јој је говорило да је на трагу учесника приче коју је чула на давном вашару. Била је у праву! Показало се да је Адријана управо упознала Миленкину кћер. Адријана је, отворених уста, пратила причу која је дозивала у сећање давни одлазак на вашар. „Ја, ја познајем Вашу мајку! Не, у ствари, или, ипак, на неки начин да... “ Клупко приче одмотало се! Власница радње била је потресена. Адријана је обећала да ће јој послати причу. Испунила је обећање. Од тада Адријана, када је у отаџбини, редовно наврати у копирницу и ослушкује мајчину причу у кћеркиним очима. Једва приметна сенка у отвореном погледу лепих зелених очију преноси ођеке далеке патње која никако да излапи ни у потомцима. Сви су збринути, имају своје животе, а носе тугу у себи. Као да је несрећа наследна! Уписана у гене. Боже, колико је патње и неспоразума на овом лепом свету!
Нема коментара:
Постави коментар