Састала се два бивша партијска друга, Жика и Мика, после готово две деценије. И гле случајности и чуда, да човек не поверује, на литургији у једној варошкој цркви!
Бог зна како се поздравише, а Мика изненеђен што друга Жику види у цркви, пренеражено упита:
- Је л´ богати Жико, откуд ти некрштен у цркви?
Жика као мало изненађен, зачуђено одговара:
- Какво ти је то питање Мико, не мислиш ваљда да некрштен долазим у цркву? Шта ти пада на памет?
Мика као да је једва дочекао овај тренутак, да Жики “истресе” све шта има:
- Колико се ја сећам, друже Жико, ти мене оно 70-тих година избаци из Партије (СКЈ), јер сам у цркви крстио сина Марка. Причао си да је то не спојиво са ликом члана Партије, да деструктивно делујем на остале чланове, а нарочито на омладину. Такође си причао, да је црква реакционарна и антикомунистичка. А шта сад, друг Жика у цркви? Да те можда нису крстили тамо у Кумровцу, кад си похађао високе партијске школе, или на Брионима, кад си са високим партијским руководством посетио врховног “Поглавара”? Да те није можда он крстио?!
Жика затечен оваком Микином беседом, почео да се правда:
- Знаш Мико, мене је моја покојна баба Зора, кад сам био мали, у селу кришом крстила. То чак нису знали ни мој отац и мајка, који су тада као што знаш, били Скојевци. Ја сам знаш, то заправо увек осећао, нећеш да верујеш, али сам у срцу и души осећао, да сам крштен.
Мика сад већ видно испровоциран настави још жешће:
- Имала је, Бога ми, среће твоја баба Зора, што у оно време кад си мене избацио из Партије, ниси “осетио” да те је крстила. Одговарала би баба Зора, што је малолетног Жику крстила мимо његове воље, избацио би ти њу из АФЖ-а! А да су то тек знали они, што те поставише за партијског секретара, баба Зора би на “преки суд”. Видим Жико познајеш обичаје, знаш чак и да се прекрстиш, да нисте тамо у Кумровцу имали и веронауку?
Жика сав зацрвенео, почео да муца и да се још више упетљава:
- Знаш Мико, ја сам тамо у Кумровцу био по задатку.
Мика као да је очекивао баш овакав одговор, па се надовеже:
- Да те тамо можда није послала баба Зора, или прота Живанко? Колико се ја сећам, сам си себе предложио да идеш у ту школу. Додуше, имао си тад завршену само средњу школу, па ти је још фалила диплома “престижног” кумровачког универзитета.
Жика некако изусти, да је он тамо био по задатку Партије, а не зато што је он то желео Мика се још више ражестио, па настави да “креше” Жики:
- А бре Жико, ти стално нешто радиш по нечијем задатку. По задатку Партије си био у Кумровцу, мене си избацио из Партије по задатку, мора да си и верник постао по задатку?! Ништа ти друже Жико ниси радио мимо задатка и својом главом, увек си певао како други свирају. Да ми је само знати, шта си наумио кад си ушао у цркву, колико чујем, чак си и у црквеном одбору? Боже, да се прекрстиш, друг Жика из комитета у црквеном одбору. Да можда нећеш да се кандидујеш за председника општине? Да сам у оно време знао, да ћеш ти бити у црквеном одбору, сина никада не би крстио. Због вас које су бабе и прабабе “конспиративно” крстиле, људи сад беже из цркве, друже Жико!
Жика се мало консолидовао, па се одважи и смирено каже:
- Не претеруј Мико, ми желимо да нашим ауторитетом помогнемо, да црква заузме место које јој припада у друштву. У осталом, времена се мењају, све се мења, што се и ми људи не би мењали?
Е, овде Мика са мераком сачека друга Жику:
- Баш и ја то кажем друже Жико, што се ми не би мењали, а не само да пресвлачимо одела и све тако док нас, односно вас, убога раја не најури усраном мотком. Ви се брате не мењате, као духови сте, свуда вас има, ама докле?!
Бог зна како се поздравише, а Мика изненеђен што друга Жику види у цркви, пренеражено упита:
- Је л´ богати Жико, откуд ти некрштен у цркви?
Жика као мало изненађен, зачуђено одговара:
- Какво ти је то питање Мико, не мислиш ваљда да некрштен долазим у цркву? Шта ти пада на памет?
Мика као да је једва дочекао овај тренутак, да Жики “истресе” све шта има:
- Колико се ја сећам, друже Жико, ти мене оно 70-тих година избаци из Партије (СКЈ), јер сам у цркви крстио сина Марка. Причао си да је то не спојиво са ликом члана Партије, да деструктивно делујем на остале чланове, а нарочито на омладину. Такође си причао, да је црква реакционарна и антикомунистичка. А шта сад, друг Жика у цркви? Да те можда нису крстили тамо у Кумровцу, кад си похађао високе партијске школе, или на Брионима, кад си са високим партијским руководством посетио врховног “Поглавара”? Да те није можда он крстио?!
Жика затечен оваком Микином беседом, почео да се правда:
- Знаш Мико, мене је моја покојна баба Зора, кад сам био мали, у селу кришом крстила. То чак нису знали ни мој отац и мајка, који су тада као што знаш, били Скојевци. Ја сам знаш, то заправо увек осећао, нећеш да верујеш, али сам у срцу и души осећао, да сам крштен.
Мика сад већ видно испровоциран настави још жешће:
- Имала је, Бога ми, среће твоја баба Зора, што у оно време кад си мене избацио из Партије, ниси “осетио” да те је крстила. Одговарала би баба Зора, што је малолетног Жику крстила мимо његове воље, избацио би ти њу из АФЖ-а! А да су то тек знали они, што те поставише за партијског секретара, баба Зора би на “преки суд”. Видим Жико познајеш обичаје, знаш чак и да се прекрстиш, да нисте тамо у Кумровцу имали и веронауку?
Жика сав зацрвенео, почео да муца и да се још више упетљава:
- Знаш Мико, ја сам тамо у Кумровцу био по задатку.
Мика као да је очекивао баш овакав одговор, па се надовеже:
- Да те тамо можда није послала баба Зора, или прота Живанко? Колико се ја сећам, сам си себе предложио да идеш у ту школу. Додуше, имао си тад завршену само средњу школу, па ти је још фалила диплома “престижног” кумровачког универзитета.
Жика некако изусти, да је он тамо био по задатку Партије, а не зато што је он то желео Мика се још више ражестио, па настави да “креше” Жики:
- А бре Жико, ти стално нешто радиш по нечијем задатку. По задатку Партије си био у Кумровцу, мене си избацио из Партије по задатку, мора да си и верник постао по задатку?! Ништа ти друже Жико ниси радио мимо задатка и својом главом, увек си певао како други свирају. Да ми је само знати, шта си наумио кад си ушао у цркву, колико чујем, чак си и у црквеном одбору? Боже, да се прекрстиш, друг Жика из комитета у црквеном одбору. Да можда нећеш да се кандидујеш за председника општине? Да сам у оно време знао, да ћеш ти бити у црквеном одбору, сина никада не би крстио. Због вас које су бабе и прабабе “конспиративно” крстиле, људи сад беже из цркве, друже Жико!
Жика се мало консолидовао, па се одважи и смирено каже:
- Не претеруј Мико, ми желимо да нашим ауторитетом помогнемо, да црква заузме место које јој припада у друштву. У осталом, времена се мењају, све се мења, што се и ми људи не би мењали?
Е, овде Мика са мераком сачека друга Жику:
- Баш и ја то кажем друже Жико, што се ми не би мењали, а не само да пресвлачимо одела и све тако док нас, односно вас, убога раја не најури усраном мотком. Ви се брате не мењате, као духови сте, свуда вас има, ама докле?!
И још што шта Мика хтеде да каже другу Жики, кад наиђе прота Милован, а Жика са великим олакшањем промрмља:
- Извини Мико, морам да са господином протом договорим, крштење једног полицијског генерала и његове деце.
Мика још добаци и упозори друга Жику:
- Друже Жико, провери да можда и господина генерала није крстила покојна баба?!
Још нешто Мика помисли у себи: “Кад су сахранили и упропастили Партију од које су све добили, шта ће тек са црквом? Не дај Боже да буде оно, какви верници, таква црква, каква црква, таква држава”.
Мика онако изнервиран сусретом и разговором са својим бившим партијским другом, настави да прича сам са собом:
- Сачувај нас Боже, верника као што је друг Жика, кога је баба “инкогнито” крстила, и тазе крштених генерала. Ишао би тај друг Жика по “задатку” и у Ватикан и у џамију, само да би остао на положају, закључи Мика, нешто у себи опсова и оде главом без обзира.
Кад је оно 70-тих година Мика избачен из Партије, мислио је да се за навек отарасио “комуњара”. Ни сањао није да ће те исте “комуњаре” васкрснути баш у цркви, због које је и избачен из Партије.
У очајању и бесу, Мика се помоли Богу и гласно узвикну:
- Сачувај Боже нас и нашу цркву од оваквих (не)верника!!
- Извини Мико, морам да са господином протом договорим, крштење једног полицијског генерала и његове деце.
Мика још добаци и упозори друга Жику:
- Друже Жико, провери да можда и господина генерала није крстила покојна баба?!
Још нешто Мика помисли у себи: “Кад су сахранили и упропастили Партију од које су све добили, шта ће тек са црквом? Не дај Боже да буде оно, какви верници, таква црква, каква црква, таква држава”.
Мика онако изнервиран сусретом и разговором са својим бившим партијским другом, настави да прича сам са собом:
- Сачувај нас Боже, верника као што је друг Жика, кога је баба “инкогнито” крстила, и тазе крштених генерала. Ишао би тај друг Жика по “задатку” и у Ватикан и у џамију, само да би остао на положају, закључи Мика, нешто у себи опсова и оде главом без обзира.
Кад је оно 70-тих година Мика избачен из Партије, мислио је да се за навек отарасио “комуњара”. Ни сањао није да ће те исте “комуњаре” васкрснути баш у цркви, због које је и избачен из Партије.
У очајању и бесу, Мика се помоли Богу и гласно узвикну:
- Сачувај Боже нас и нашу цркву од оваквих (не)верника!!
Нема коментара:
Постави коментар