МАЈЧИН ГРЕВ
Изсновило ми се огњиште у души
и мајчина рука што ватру џара
још се усправљам у њеној оскоруши
њена брига још ватру раствара
Полови белила ми у плаветном оку
и ја још видим мајку стару високу
-детињство ми на златном витлу носи
класје успомена времену пркоси
Стубове огњишта мајка трајно држи
о вериге окачен њен брижни глед
мисао на моју старост ту се вије
старо огњиште ушло ми у след
Сан ме у ту горевину стамену води
и мисао – кад ће туга да се згаси
да ме мајчин грев удвоји и ослободи
да се крај огњишта наша душа скраси
И ја се ево огњиштим и изгревам
ватру детињства још разгоревам.
ЧУДА СУ МОГУЋА
Чуда су могућа
када верујеш
у изворишта врућа
у трагове звезданог неба
које негде и тебе треба
Чуда су могућа
кад се прашта
пред Светим Дверима
кад бос ходаш међ зверима
кад душу чуваш у недрима
и ход месечине у бедрима
Чуда су могућа
док усправно по трњу стојиш
када се уједа сунца не бојиш
и стамено ко Постање волиш
истрајно Бога видиш и молиш
за титрај Његов ти зориш
Чуда су могућа
када молитву у срцу свијаш
и Љубав свету извијаш
док те греју надања врућа
док кротиш душна изгревнућа
Чуда су могућа.
Нема коментара:
Постави коментар