Ни да се сећам
Ни да кречом прелијем сећања
Била је месечина
Бела
Ко глад за сунцем
Дувао је ветар
Сво је дрвеће било шиљато
И куће су биле шиљате
Краве
Овце
лисице
И ноге испод појаса
И њене беле печурке још у опнама
Које су вириле испод блузе
Бљеснувши као фарови камионета
Две дуње од крвавог крушца
Окамењеног меда
Лежао сам у шанцу
Бачени бакрач џибре
Са два комада сира уместо очију
Убрљаних кошпама шљиве
Црева ми се око врата обмотавала
Из пупчане чауре излазила гуја
Носећи упаљен витиљ у зубу
Низ страну се дозивали казан и табарка
За којима су ко штенад поскакивали
Нагорели кромпири
А у заседи чекала браћа
И њихови рођаци
Рођенији од мене
Под чијим ноктима се скоревала
Перут материце мајчине
Те ноћи су из неког камионета
Избацили Радованку
Шнајдерку из фабрике одела
Њени другови који су је успут оглодали
Ко јагњећа ребра
И такву у мантилу боје купусишта
Уместо путоказа у шанац посадили
На сред Ђедоваца
Преко ливада је певао Божидар
Студент којега је Бог послао
Да заштити нејач
И опрости му што мисли
Да је земља
Само због њега умешана
Он ју је нашао и ко џачић брашна
Однео у станицу милиције
Враћајући се ујутру кући
Преко Ђедоваца је певао
"Ти си ђевојка
Ружа румена
А ја сам момак
Ружин пупољак..."
Некада касније
Један му је милицајац рекао
Да су Радованку напудили из фабрике
Да не квари углед осталима
Божидар се за усну угризао
Енога живога и ожиљка му на доњој усни.
ПРОГЛОДАО ГА ЖИВОТ А И ОН ЊЕГА
Нисам ја саспео на тебе
Давно си ми образ окренуо
Мој образ
Е па нећемо тако
Како год окренемо
А ти фљус
Ошајдари неког другог
Те твоје писаре
Који воде ћетапе
Кад сам се омајчио
Мајка вели
Што га не скентовах
Боље да сам пуљку родила
Могла бих скопчати крпу с крпом
О јаду сте се забавили
Кад сам шкрмаукнуо
Ни теби није било мило
Да си ме неком другом дао
Тај би те благосиљао
Ал деветога у једне јасле
Е па то је и од тебе много
Можда си мислио
Да ће то бити ко с девет Југовића
Ако погледаш у ћетапе
Ни њих није било толико
То су смислили они
Који су мислили да више вукова
Боље јагњад чува
Лепи мој
Сиђидер мало доле
Да седнемо на ове кртичњаке
Да видиш колико си ме у земљу забио
Све си смрти око мене саденуо
Ова плева људска
Овај стрвољ наоколо
коју је живот проглодао
А и он њу
Све око мене Обрада
Обрадовала ти се мајка
Ко моја мени
Што ме то флускаш пред овим камењем
Те ми се чума смеје
Могао си ми заврат стати
Ко што су сви свима стали
Па и ако је још људи негде
И њима су вратови модри
Још смо само на тебе саспели
Погледај нас или иди некима другим
ГОЛОКОСНИ ОБРАД С ЂЕДОВАЦА
Де ме то спремаш
На неку гозбу
Оћеш да ме жениш
Или размењујеш
За неког важнијег
Којег је ђаво у гвожђа ухватио
И кожу си ми скинуо
Вире ми ребра
Па вукови мисле да је котар
Обилаземе дан и ноћ
И гаврани се наднели
Чини им се да виде готово гнездо
О, Обраде
Вичу камионџије
Кад прођу преко Ђедоваца
Обуци се лудове
Не призивај ђаволе
На ову утрину
Одазивам се
Вукови се склањају
Ни они нису видели костуриште
Које виче
Размилиле се гује
Беже
Извукле ноге из потаје
Само ти ћутиш
Шта си се скуњио
Није ти исцурела ракија
Ајде мени вамо
Да попијемо по једну
Ако сам и го
Нисам сирома за толико
Добар си ти
Сачувао сам ја понешто
За ове избрисане дане
Да се не обрукам кад пошаљеш
Онога с мачем
Оћу и њега да даривам.
РАЗВАЛИНА
Још није свануло
Светла ни за у шупаљ зуб
Ни клице варнице
А чује се како шкргуће кремен
И једи се брадва
У мајчину материцу клинови
Ћускије терају
Вук положара реп пдвија
Иде смрт ил Обрад
Размичу се развалине
Ђедовци ко шуговиште
Бог кроз нишан зури
Да види јел то његово рукорађе
Ил се изродило нешта из других небеса
TИ
Ко си ти,што ниси!?
Ти што ниси, коси!?
Немам ја ћетап за такога
Ни цедуљу под капом нечију
Ниси ни молитва
Да си клетва не бих те сметнуо
Окреће се Обрад перута се земља
Под табанима
Ђон се проглодао
Па гладишевац између прстију избио
Под ноктом чакмак најеђен
А у пети кремен и барут
Нисам ја нико
Обрад сам Илијин
Затурена буквица
Крштеница коју је матичар савијо
И под краћи ногар астала турио
Да му не вагају они који не постоје
Ево ме идем да раскивам оплату изнад Ђедоваца
Да видим де је Бог у небу рупу оставио
Кроз коју се извуко
Када нас је овима оставио
Овим његовим
Јер сви су његови осим мене
Да сам му ишта нечим би ме и сматрао
Па би се обрео предамном и реко
Обраде јебало те име и ко ти га наденуо
Мора да сам зуб вадио код си се омајчио
Па те ни у једној књизи немам
Ево сад те видех па дођох да ми опростиш
Ако ме и видиш Боже
немој ми се указивати
Нисам сигуран да бих те разумео
И да те за прса не бих зграбио
Склони се
Гледај своја посла
А ја одох својим
Ако се и сретнемо макни се мало у страну
јер ја ти се више склањати нећу
Ето, па види
Ако видиш...
ЦРНИ ОБРАД НА БЕЛОЈ МЕСЧИНИ
Као испао ексер
Из плаве радничке блузе
Испала је она
На туцаник банкине,
Сама међ кесама
Конзервама и звездама
До којих се могло добацити
А около трава и камење
Гледа је промрзли месец
Натруо од мокрих облака
Надулих ко прерањена говеда
Вукови им на сапи скачу
Просипа се крв и млеко
По путу и ливадама
Као кад се кречом исписивало име
И славопев оном
По чијием су надимку
Надевали имена градовима
Школама
Касарнама
Улицама
И смртима
И данас дању на њега заударамо
Обраде црни
У располућеној волујској беоњачи
Умрљан самоћом
Ко провристало јаје јаребице
Из тебе ноћас ни нокта птице
А камоли канџи које би
Овај сугреб огребале
Са банкине и месечине
НИЈЕ О ОЦУ ГОВОРИТИ
Говоритио о Оцу
Није преко колена реч превити
Могла би се ко језик у ципели подвити
Па нажуљати
Прсте ојести
Сапети
Заноктицу камена откинути
Није о Оцу говорити
Ко о новчанику пара
Или аму од злата
Којим се тегле успомене
О Оцу се стоји мирно
И када те понесу јер си извешчао
Док је Он жив Божић чешће долази
Шпорет се загрцне само кад Он
Измили из одџака да вирне у небо
И приупита Бога
Може ли чекнути на његову душу
Док син дође из армије
Док се отели крава
Док покупи сено
Док насади секиру
И испече мученицу
Да се уз њу још једном прекрсти
И захвали му се...
Ето,тако о Оцу ...
ГОЛА КАО СИЈАЛИЦА
Свитало је
А она је била гола
Као сијалица
Од шездесет свећа
Сунце јој се завлачило
У нишанску мушицу
Која се топила
Однекуд је долетео
Рој оса
Помешан
Са зрневљем
Сребрних драмлија
На другој страни небеса
Стрељали су неког песника
Који се лажно представљао
Морави код Сталаће
У Сталаћу је нека жена
Лепша од мајске кише
Плакала над фотографијом војника
Кажу они што понешто
Знају о тој жени
Да се војник вратио из рата
А она је желела
Да бар у рату остане
Јер је заволела другог
Неког доконог
Који је по цео дан свирао свиралу
И причао
Да од ње није ништа лепше на свету видео
Свитало је
А она је била
Гола као сијалица
На све стране је владала тишина
Само је у њеном срцу
Као стручак ждраке лелујао
Звук свирале
ПУСТИЊИШТЕ
Светом Сави
Кућо озидана од кора хлеба
И иверја наших ребара
Окупљамо се око прста твога чувара
Пуна су нам недра завежљаја
У плућима као у торбама
Носимо очи наших Ђедова
И златне виљушке којима смо их вадили
Патимо од несанице ко од костобоље
Чангрља нам крв у венама
Пуна куршума и драмлија
Оломака секира и ножева
Кад би нас у млеку
Истопљених крстова окупали
И оно би се угрушало.
Да ниси мирио браћу
можда би се ко браћа изделили
И отишли свак за својом клетвом
Овако измирени гребу ноћи образе
и крију се пред пресветом прељом
Видиш ли како су нам родила гробља
Нема места ни иглу да забодеш
Нисмо утрине што нема ко да оре
Него су свуда главе па је земља огубала
Ти којега су на слову разапали
И реч се у пепео претворила
Можеш ли још једном доћи
Да нам донесеш очи које виде
Па да плачући одамо овом пустињом
Држећи се за твоју шаку
НЕСРЕЋА
Знао сам
да ћу ја искијати
За моје лепе сестре
За њихове кике
Којима звезде пужу у небеска недра
Пред њиховим грудима
И курјаци би се загрцнули
Ено мртвог Радивоја
И Вујадина зову оба сина
Да им развале табуде
Па да иду отимати...
Нису они једини који би ножевима
У лов на Равиојле
ко зна колико је пута гора јекнула
Грлом неких мајке које су лелекнуле
Змог тог смиља што им је синове олуди
Знао сам ја да си ти ивер несреће
Срећо којом се диче мајке
Нису мој браћа случајно од белике
Од срчике светлице
Да је од њих Сулејман тесао талпине
Ни један му камен у ћуприји не би био раван
Ждребила би се Дрина ватром и громовима
Да спали и згром колан који јој намећу
Кад би сва петорица
Пред Цара стала
Царицу би подно стомака штрецнуло
На њима је Бог анђеле насликао
Па мајка не спава и кад они поспе
Знао сам ја да си ти ивер несреће
Срећо којом се дичи мајка
Што мало не чимну и не окрњи заме
Мислиш надаривала си ми Оца и Мајку
Вашаре
Свадбе
Војску
Државу
Несаницу
Па није згорег да има неки патрљ
Да запне девојка сукњом
На прелаз да се метне
Да не прелази звериње и несој
Кад си ме овако на кијак накалемила
Што ме нероди ко говече
Па да ричем и бучем
Да ломим рбате и пушем ветрове
Да будем дика и понос некоме
Ето, могла си да си тела
Него си љушкавала
Варакал
Мамкала на гујину кост
Па кад когод из куће нагази
Да потреш све дарове
Да пресднеш до под праг
Познао сам те иверко од несреће
Ако сам и девети нисам рупа на свирали
Него нокат тепушке соколовове
Које и кроз кост змијски види
Дабогда ти у гркљану застала
Нема коментара:
Постави коментар