петак, 16. јануар 2015.

Алдијана Узуновић: Алегорија пећине

 
Тата, види, твоје очи су као коцка
Тата, види, твоје тијело ми је страно
Тата, то ниси ти


Гђе је твоја сјена?
Зашто ме не чува,
Зашто ме не грли ,
Зашто ми допушта да идем према овом свјетлу?


Тата,
Спаси ме
То нисам ја,
То није твоје дијете и твој успјех


Прже ме ова врата Едена,
Тата,
Додај ми ту таму из твојих руку
Проспи је око мене,
Дај да не боли



Шаљеш ми своје снове,
Уздижем их високо, према небу,
Над прашином и пепелом
Промишљам с које планете
Долазе ове наказе,
Овај страх


Смијеше ми се
Као црни офуцани шешир којег, тата, стављаш да се поклопиш


Враћам ти се, тата,
Обучен у дим цигарета
Из оне ноћне море


Гледам те док твоје биће лелуја иза огледала,
Духови прошлости лете према мојим стопалима,
Клањају ми се
Грлим твоје присуство,
Стављам главу на твоје груди
Чујем откуцаје,
И моје
И твоје
Питам се који ће стати први

 



Нема коментара:

Постави коментар