ЈЕСЕН ТРАЖИ САПУТНИКА
Са пролећа стресе жут
додир дана, грли југ
зимзелени боден скут,
ноћом киши сребрн лук;
свуда ступе капље те
и сађу у мокри руд,
нико не зна кол'ко је
њине воде пало туд,
ал' не жели само пасти
моме грању што се наго
не сећа ни да ће цвасти
одевати бојом драгом.
Оно мучи тек онако,
јесен му се мртва чини
јер се неком подједнако
нада, бродећ' у тишини.
ЛЕТО У САРАЈЕВУ
Сениди
Зашто није
да испијем месец овај
као гугутку поезије.
У ревере уткан
бледи вал Миљацке,
а у руке утуткан
дашак прашине градске
и млаки мирис чаршије
што се свије
у груди моје – али чије?
Да је да луна од издисаја
кује глатке певи,
да забрује светла сјајна
као нит од хује
врхова брда кад зазеви и зарује.
Ја се мислим – њена чула
кад би с риме потонула
у опсене сахат-кула,
тек ме онда собом прене
ка'што њено име лако.
Бујан осмех од те жене,
сасвим доста – боље тако.
УСПАВАНКА
из ''Сањиних лироказа''
Да те будим смео не бих
све док зора ноћ победи,
зато ћутим и без даха
зурим како тиха, лака
чуваш ме од сваке страве
која слути забораве,
која моме тужном лику
завештава ту навику
да пред вече, к'о и јутром
очима по теби лутам:
да сам само за то јак
да ти чувам санак лак.
ЈОВИН САН
Змају
После много одељака
почео сам нову причу,
трагом старих ожиљака
пера ми из руке ничу –
бризга крв у срца многа,
у шиљ што се сав задева
у хартију света мога
где ће самац сан да снева.
Једино по грани брезе
и струнама тужне иве
песма моја се извезе
да је сузом сви окриве.
Сузе, моји трудбеници,
дајте оку да одахне!
Далеки од мене крици
не дају ми ни да макнем.
Тако бриди песме боне
цупкају к'о жар у пећи –
зашто плачан у ноћ тонем?
Ни сам не бих знао рећи...
Нема коментара:
Постави коментар