недеља, 25. јануар 2015.

Петар Милатовић: Сага о младежу на мојој бради

На крштењу у манастиру Острог 20. новембра 1949. године мајка је чула вест од добрих душебрижника да јој је отац Илија Радуновић, чувени предратни земљопоседник и експлоататор шума у Аустралији опљачкан и убијен. Испустила ме на камени под. Ћутао сам и сви су мислили да сам погинуо. Мајка је пала у несвест, жене су закукале, људи  залелекали. Светиња се напунила лелецима и кукњавом. Сви су ме жалили као да сам им најрођенији род. Прича се да су игуман и монаси клекли поред мене, љубили ме, миловали, квасили ми лице  сузама. И у једном тренутку  почео сам да се дерем као магарац!
   Вероватно ме пробудио лелек, кукњава. Мајка ме била добро ушушкала, невична, јер и она је била дете, имаја је непуних седамнаест година.
    Мој отац, четник, пустахија, силник, изабрао најлепшу девојку и чезама белим је довео кући, направио сина и знате како то иде.
    И увече дошли полицајци да хапсе тату зато што је он као четник Баја Станишића и Павла Ђуришића ИЗАЗИВАО НАРОДНУ ВЛАСТ на тај начин што је крстио сина коме је дао име свога оца кога су партизани убили 1941. са 25 пушака храбро из заседе на кућном прагу на пола ноћи.
    Тада су стајали испред цркава и манастира и записивали ко иде у цркву и манастир да би јављали ОЗНИ. Они исти и данас стоје испред цркава и опет записују, али оне који НЕ ИДУ У ЦРКВУ!
    ОТАЦ ЈЕ ПРУЖИО ОТПОР, ОПИРАО СЕ ХАПШЕЊУ НА ПРАВДИ БОГА, а у кући смо имали смртни случај, таст му је био убијен у Аустралији, опирао се и био је јачи од четворице полицајаца, силан је био, ту особину сам наследио од њега и један полицајац се уплашио и пуцао је неколико пута. Један метак је оца  погодио у раме, неколико метака је промашило, а  један је окрзнуо онај полукружни део на колевци који служи да се стави прекривач кад дете стапа. Ја сам се од буке и вике бацакао у колевци, врискао сам и својим узнемиреним покретима заљуљао сам колевку. Метак је окрзнуо онај полукружни део и допринео да се убрза  њихање и практично тај метак је преврнуо колевку!

И колевка ме поклопила, мајка опет пала у несвест, отац је јекнуо:
- Крвници, мајку вам јебем крвничку, убисте ми дијете, оца вам јебем комунистичкога!
   Тада је отац спустио руке, заплакао, полицајци су се као пувањци извукли напоље, јер су мислили да су ме убили.
    Кад су схватили касније да нисам мртав ушли су поново у кућу. Отац је стајао мирно, ухапсили су га и одвели у затвор.
    Већ је био пао мрак! Мајка је по мраку у паници мене узела у наручје и отишла право у манастир Острог.
    Игуман манастира је саслушао мајку шта му је плачући испричала,  јер наша кућа је у то време била азил за  свештенике и монахе.
Игуман је саслушао мајку, погладио ме по глави да не плачем и ја сам се, причала ми касније мајка, сасвим умирио.
Тада јој је игуман рекао:
- Човјечице Слобова иди кући, не бој се ничега. Светац чува све вас и вашу кућу. Вратиће ти се муж из апсане. Чекај га и пази ово дијете. Ово дијете чувај док стаса за школу. Ако преживи до тада живјеће дуго.

     Кад сам имао 5 година у року од 11 месеци умрла су ми два брата и сестра.
Умрли су јер су партизанске курве комшијске, уседелице, подметале чиније са млеком, а змије хоће на млеко и тако је једно по једно дете умирало од уједа змија.
     Затим јој је игуман рекао:
- Ако преживи док пође у школу биће издржљив. Али онда га чувај док добије прве длаке. Кад прве длаке добије добиће два знака на глави: на бради крст и имаће на десном образу крст, а оба крста ће се на ђетету појавит кад се замомчи. Немојте те крстове да дирате ни за живу главу. Ако добије крст на образу држаће много до њега и ићи ће свуђ по свијету и нико му ништа неће моћ и тај ће му крст нестати кад прегура 50 година живота. Ако и послије тога, кад нестане тај крст на образу, остане и овај други крст живјеће много дуго, одољеће свему и свачему.
    Кад сам одрастао питао сам тог старог игумана једном приликом да ми објасни те његове речи, чак сам га и оптужио за шарлатанство
    Почео је да плаче преда мном и рекао ми је:
- Ђетићу Петре Милатовићу, слушам твоје пјесме преко радија често и често од радости плачем. Кад си из мајчиног наручја на крштењу испао на камени под ја сам твоје лице квасио мојим сузама, од суза ништа нијесам видио сем твоју главу као одраслог човјека и видио како му расту крстови. Мислио сам да сам шенуо памећу, али ја сам често тебе сањао како мирно спаваш на каменом поду док сви ми око тебе плачемо у овој светињи.

   И данас плачу многи! Плачу многи моји противници што сам уопште жив!
   После неколико деценија извршен је атентат на мене 8. јуна 1986. године, истог дана кад је ратни злочинац Курт Валдхајм изабран за председника Аустрије. Први атентатор који је пуцао у мене промашио је. Приметио сам да је претходно у делићу секунде био забезекнут кад му је поглед пао на моју браду. Реаговао сам муњевито. У класичној самоодбрани из његовог тела је морало да истекне много крви.
 Други  атентатор је у међувремену храбро побегао. Пет година касније, дакле 1991. године, опет исти случај, збуњен поглед атентатора ми је олакшао да пружим изузетно успешно самоодбрану.
    Младеж и даље постоји на врху браде!
    Дунав се и даље лењо ваља испод прозора мог бечког стана!
   



Нема коментара:

Постави коментар