Кућо озидана од кора хлеба
И иверја наших ребара
Окупљамо се око прста твога чувара
Пуна су нам недра завежљаја
У плућима као у торбама
Носимо очи наших Ђедова
И златне виљушке којима смо их вадили
Патимо од несанице ко од костобоље
Чангрља нам крв у венама
Пуна куршума и драмлија
Оломака секира и ножева
Кад би нас у млеку
Истопљених крстова окупали
И оно би се угрушало.
Да ниси мирио браћу
можда би се ко браћа изделили
И отишли свак за својом клетвом
Овако измирени гребу ноћи образе
и крију се пред пресветом прељом
Видиш ли како су нам родила гробља
Нема места ни иглу да забодеш
Нисмо утрине што нема ко да оре
Него су свуда главе па је земља огубала
Ти којега су на слову разапали
И реч се у пепео претворила
Можеш ли још једном доћи
Да нам донесеш очи које виде
Па да плачући одамо овом пустињом
Држећи се за твоју шаку
Нема коментара:
Постави коментар