Опет си се са некима
замајао Радиша,
И однео секиру на клепање,
у вински подрум
Ил њена недра.
Дабогда!
Шта да ти кажем!?...
А, ево Божић пред капијом.
Ударило ти вино у главу,
и њене груди прса провалила.
Ко са ланца си негде јурнуо.
Вукови те дабогда!
Како да ти кажем?!
Ајде кући.
Остави се свега.
Бог види, да сам се без тебе
ко јабука уцрвљала.
Црви те дабогда!
Да ти не кажем!
Ајде лебу мој,
налик чесници.
Ал горки.
Загрцну се њим,
само што не казах!
ОЦИ
О, Радиша!
Радовала ти се клица испиљуша,
де си данас на Оце?!
Ено га Онај твој,
развршио небеса,
па кроз џигерицу закишњава.
Да га видиш,
закитио се вуком и пауком.
Узјахао јато ждралва,
Излупа огледоло небеско.
Неко неће седам година имат среће,
Паук је сатро ноге плетећи закрпе,
да би спасао земљу од припеке.
Данас су Оци Радиша,
бањавај у ватру и врео компир,
Дахни из куване ракије,
из запршке и са машица
Да отпевамо ону: јутрос ми је ружа процвала..
Па да ватамо прасе за сутрашње клање.
Ево, чекам те уз сам пут,
Испрскаше ме блатом,
ови што мисле да сам крајпуташ.
А можда и јесам,
кад не могу да трепнем.
Завезале ми се трепушке са срчаном кићанком...
ВАТРА
Ено га, стоји на сред њиве.
Сингав ко стећак.
Нагрижен давном срећом.
Прљушта се.
Сасушио му се шкриљац у челу.
Осуо се до испод ребара.
Провиди се кроз њих,
јасније него кроз прошће.
Чавке како налете,
прво падају на њега.
Кљуцају му нос и уши,
ватају неку силу.
Цело јутро зове веселог Милоја.
Оног арамбашу, што се рвао с пола вашара.
Који је на сокоцу метао камен
за три хвата мимо друге.
Имао је трешњев топ у десници,
Да се родио у доба Карађорђа,
био би најмање војвода.
Кад се скине до појаса,
жене и девојке су стискале колена.
Цврчало им међ бутинама,
јаче него кад прже рибу о Никољдану.
Мирисало је на њих до Мокрог ил до Ђедоваца,
зависи са које стране дува ветар.
Нису могли воловима да га сломе,
а пукло му срце због Ковиљке,
која се удала за неког монтера централе у Зворнику.
Пљуснуо је у Дрину са срцем око врата уместо камена.
Њега дозива Обрад
Да пусти једну светлицу у грм ил смреку.
Да зажди ватру, јер му је нестало шибице,
а ни курјака да наиђе па да му однекле донесе.
Без ватре је ко без језика.
Једино ноћу са њом разговара.
И беоњаче су му зачадиле,
у њу гледајући...
ОБРАД ПРЕБИРА СРЧУ
Подеран као пустолина.
Пред градом летео.
Ено га у трњу.
Пуне му шаке срче.
Улепиле се са угрушцима.
Па више личе на смолу.
Него на светле зенице своје.
Из неба га дозива гавран.
Подера небеса изнецана.
Из које виси пређа ждраке.
О, Обраде, шта то тражиш,
у тим угрушцима!?
Окрастаћеш се!
Красто од леба умешена!
Тражим свој лик побратиме.
Нигде ме у ничем нема.
Ко да се из мајке нисам пмаљао.
А чини ми се да ме има.
Јер да ме нема,
како би ме ти видео.
И не видим те.
Него си ми ко чуваркућа.
Из ока никала.
Па капљем по теби.
У срцу ти бездан накапавам.
Да се у том студенцу,
студене и самном, огледамо...
ТОДОР ИЗ БИЛБИЈА
Ђед Тодор из села Билбија,
го ко на рођењу,
јер је аљине оставио Богу.
По врзинама око Грахова,
сакупља павуту.
Да исплете сепет,
И Билбије однесе у небо.
Шта то радиш Тодоре?
Шта ће ти корпа,
када нам ни ове године
ништа није родило!?
Како ћеш у небо без ичега
Пита га ровац.
Који се некако затурио,
па га ватра није доватила.
Родила нам је смрт рођени.
Њу ћу са овим камењем и пустолинма,
са праговим и угарцима да носим.
Нека их Бог прокува за црнин.
Можда ће му негде зафалит.
А, јабуке ако икад и роде,
нека их појду нечије тице.
Кад више ничијих људи нема...
УТИРАЊЕ
Утреће нас,
као што се утиру видици.
Ставиће слепа слова,
И глувонеме речи,
на путоказе и раскршћа.
Нахраниће каније сољу,
И убоге златом.
Посећиће нас браћа,
да себе у горњи крај уседн.
Ослушните!
Чују се маљев.
Једни кују одличја,
други лобање.
Из пукотина у крштеницама,
Избијају пегава слова умрлице.
Боже како си пристао на ово?
Нису ти ваљда преписали туђу имовину,
И твоја је већ опустела!
Пустахије те уздижу у амбис небески.
Мани се слушања песме,
којом ти се улизују.
Ајде самном Зочиште.
Да искамо лек од Козме и Дамјана.
Да ако памет залечио,
када душу нисмо успели.
ТАМО СЕ СТУВО
Кога то стукаш Обраде!?
То је празан јарам,
Ископнео ко лањски снег.
Ни паука у њему,
а камо ли волова.
Скини то с врата!
Очи те не гледале!
Не ричи,
не дозивај јаде!
Тамо се стуво!
Ако нема волова,
није мирис извешчао.
Остала је длака за паоцима.
Пуно је небо њихове рике.
Кад грми,
то они засобом ломе.
То сева кремен под ногама.
Шкрипа рбат,
кичма и врат.
Тамо се!
О, Цветко!
О, лабуде!
О, грудво моја у стомаку!
Крви у недрима.
Пено под пазухом,
и соли у сланици очној.
Ако је Бог оставио Ђедовце.
Значи да је морао,
јер је било пречих.
Ја нисам рођен за шајку на мору,
ни воденицу моравску.
Моје је да овде дерем ило,
и дозивам лобање у јамама.
Ја сам одавде
као што си и ти,
па се через тога тамо!
Да те не погазе.
Око ти испало,
кад њиме не видиш!
НИ ТРЊИНА НИ ГЛОГИЊА
Омлатили смо трн и глог,
Не требају нам,
ни трњине,
ни глогиње.
Птице се немају вратити коме.
Срушићемо оџаке,
и открити куће.
Да се са небеса може видети
да су празне.
Бог неће морати да дангуби
у нашем селу.
Село је сишло у бунар,
да пије воде.
И није се вртило
Ову артијицу
коју носи ветар,
давно сам написао.
Овде је нико неће читати.
Они што су били писмени,
давно су отишли,
у неке земље,
де има људи и владара.
СУНЦЕ ЈОЈ КАЛАЈИСАНО
Јел то твоја јатакуша Вучковићу,
та што је у недрима грожђе муљала?
Зрневље јој се са купинкама помешало.
Би се дете сисом загрцнуло,
када би га на подој узела.
Превире руменило,док се цеди,
кроз угљевље маовине.
И вриште коњи,
ломећи јасле,
Вучијом пеном окупани.
Ено га ђед Обрад
на сред авлије.
озидо гроб,
па зове на шљеме,
сујући жену Бренију.
Која је одавно однела Богу
нарамак дрва,
И још се није вратила.
А осто јој компир у рени,
сунце јој калајисано!
ТРЕСИБАБА
З.Вучићу
Копни Тресибаба,
жута под земљом.
Претворена у јагорчевину.
Међ пукотинама кућних темеља,
легу се шунадле,
и зубобољно ордење,
остало из доба људи
У буквици и календару,
кућни ћетапи.
Датуми када су водиле краве
и букариле крмаче.
Број испечених казана ракије,
идатуми погибија.
Има их прецртаних,
исправљаних,
и дотураних.
Јер се морало гинути,по више пута,
а није имало довољно чељади
Са главом.
Па су капама рамена наткривали
Да се вода у плућа не слива.
МЕТАЉКА
Ево ме на метаљци,
раскопавам се.
Краста сам.
Бурљам по себи,
ко по купусној каци.
Тразим камен.
А и из уста ми испада
кад зинем.
Дођи да бацим по једном.
Некада је имало бољих,
од мене и од тебе.
Само сто су теби попустали.
Додворавали ти се,
ко онима у опстини и комитету.
Е, ја нисам.
Нисам ни бацао са тобом.
ни са њима.
Сад их нигде.
А за Тебе сам цуо
да се понекад и понегде појавиш.
Ево ме на метаљци,
чекам те.
Оћу да бацимо.
Да метнемо преко мете.
Товарио си ме.
Било те брига ,сто су ми ребра
ко суварци пуцали.
И ти да узмес ко и ја.
Колики мени.
Толики и теби.
Па да бацимо.
Ето,
ако ме видис,
доћићес.
Јер једино ја верујем
да постојис.
Остали нису,
ни док те је било..
ГРАЧАНИЦА
У глибу леба сам Боже,
прокишњава кора надамном.
Дај ми бар дупљу у дрвету.
Одбрани ме од глади,
којом ме је образ ранио.
Немам где него у мајку.
А, мајка ми се из земље иселила.
Побегла теби,
од ове курјачије,
коју си допусти.
Сиђи мало до нас,
ако ниси бацио пусуле о нама.
Ти бар знаш где су нам куће,
у јами.
Побратимили смо се са ровцима.
Ако не смемо под сунце,
овде ћемо друго да испечемо.
Отац ми је оставио лобању уместо фуруне.
У њој разгоревамо зенице и кестење,
којима гађамо мачке кад скоче
на астал да једу панајиу.
Претапамо срце,
од овог вајде нема.
Да је среће ти из њега не би излазио,
кошто ми не излазимо из Грачанице.
УСПОМЕНЕ
Ромсоку са Романије
Прича се да је Он,
запалио Љутице,
И то ону страну у осоју,
где су брезе земљу избелиле.
Он, Обрад,
небески белег.
Који се од те белине није одвајао,
ко макања од пелене.
Од љиди се одљудио.
У недрима јазбину ископао,
и у њој живео.
Ено га на Сокоцу у болници,
сагорео ко под казаном.
Спала и лика са њега.
Неби га нико ни нашао,
да милиција није јурила жгаму,
што је крала шуму.
Ту где су га нашли,
ни Бог није свраћао,
до понекад, да од чуме узме ушур,
И пограби кости,
које печурке из земље изагнају.
Ономад ловци на том месту,
пронашли неку бабу.
Скоро је звериње начело.
Једва јој лекари угрушак душе исчаурали.
Сакупљала неке траве.
Шта ће ти траве стара?
Питао је техничар Миланко.
Да извидам ране Обру.
Оном што је брезе од грома бранио.
Да успомене на ме не би саранио...
ОЧЕВА БЛУЗА
До скора сам имао
Очеву блузу
Држао сам је окачену о ексер
Као да је слика свеца
Или жижак кандила под њом
Понекада бих је помирисао
Поразговарао
Скинуо јој трун са ревера
Као трепушку из ока
Прекрио се
Заштитио од кише и ведрине
Била ми је анђеоско крило
И еполета средњег слова
А онда је неко од чељади склонио
Мислећи да је остала за мајсторима
Када смо правили кућу
Сада кад видим некога у сличној блузи.
Загледам
Мислећи да је можда Очева
БЕЗДАНКА
У мојим недрима је Бог
Имао кантариште.
Ту је размеравао правду.
Свакоме у кап поштено.
Ко мајка близној деци сису.
Док се ђаво у неком скрушеном,
није прикучио и почео закидати.
Бог му умало није
гркљан исчупао.
Измигољила се љига,
И у напрслину земље стрмоглавила.
Због срамоте и стида,
Бог је спаковао тасове и одселио.
Људи су без кантара поајдучили и
И курјацима прикључили.
По мени су то гркљаниште
назвали безданком.
Даривали су ме,
главама и јауцима.
Постала сам костобољ и ајдуцима.
Што ме не назваше Данка или Анка?
Куме рђо!
Кукала ти мајка!
КУРЈАЧКА ПЕСМА
Када смо остали без ичега,
постали смо своји.
Зарсли су нам ожиљци међа.
Скореле су се злобе.
Ко кварни зуби,
Из уста су нам у неки бездан
пале рђаве реч.
Отац је на астал изнео
дрвену кашику,
улубљену војничку чутуру,
бритву са белим корицама,
које је Момчило ковач
направио од рога Цветковог.
Оног рикача и букача,
што је чопор вукова растерао,
када су тор сколили.
Баба је из недара извадила Ђедову муштиклу.
Све остало су нам однели, они.
Који су хтели сиромашним и нерадним да помогну.
Јели смо лук, и крушац лизали.
Живот нам се на цецељ осецао.
Горели смо витиљом из нутра.
Осветљавајући се,
једни другима у зенице улазили,
те у прсим плели прошће од ребара.
Када су они голофусковићи,
сишлли су варош.
Обукли се у плаво.
Наобували се цокула и ципела
Преко опанака и куријих очију
Нама су се вратиле наше њиве и шуме.
И слава која је кутила на тавану
Узела је Ђедову муштиклу.
Нагла из војнице чутуре.
Кашиком дрвеном нас причестила.
Са корица бритве је рикну Цветко.
Вукови су се на све стране разбежели.
Овце су се ружама јагњиле.
НЕВЕСТА
Нисам је ја најурио,
нити је моја мајка напујдала.
Оставила ме и отишла.
Сви су се у фамилији обрадовали.
И Отац, који вели, да би дао око за унука.
Само је Ђед седео на сред авлије,
савијао дуван и гњечио капу.
Штапом је ископао рупу ко јазбину.
Он је за снајом лице нагрдио,
ко што то учине сестре за братом.
Још је чујем ноћу, завија.
Од њеног урлика,
пуцају буце.
Леди се смок на шпорету
и пресахњују вимена кравама.
Веле: Мора да је урликуша
у гвожђа упала.
Да је лисица, давно би ногу прегризла.
Курјачица неће.
Срамота је ропца и пене,
којом се умива.
Само Ђед седи на сред авлије,
савија дуван и гужва капу.
Из недара му се извлачи гуја,
као сабља из каније.
Жао му невесте
Цели Ђедовци причају:
Шенуо весели Обрад.
Мора да је на сугреб нагазио.
Ђед ћути ,
Чука штапом о камен, мрмља:
Она је вредна унука...
А унук на дрвљанику,
теше коље, и ограђује
шанац око срца.
НА ПРТИНИ
Измлаза се звезда Даница,
у недрима јој два близна месеца.
Бели се гора,
сва од свирала и леденица.
Рупице им сачмом избушене.
Врисак писак.
Из неких излецу гаврани,
из неких очи.
Певам: Ој, планино моја мила,
ти си мене одгајила.
На пртини стоји кама.
Затегнута ко руски гардиста.
Канија рајтозна за смотру сашивена.
Преко балцака јој вук,
још му у гркљану зивот од ноктију.
Одакле ти, питам је.
Са братимљена, одговара.
Ко се то још у Ђедовцима братими?
Ја и Он, бљесну јој острица!
Па што га закла, рђа те појела!?
Неби, него ред је да крв помешамо
А на аруку ми вратом бше.
И ти идеш са неке гозбе,
видим ти оцњак за зубом.
Вади га, да ти се не прими у вилици.
На окоске се мимоилазимо.
Лизу нам се издисаји.
Одлазимо, гледајуци се.
Што се то не окренеш?
Не верујеш ми?
Верујем ти!
Него не могу да те се нагледам!
А и ти мене,крвождерна.
Кад зарасте траг међу нама.
Довикну ми:
Окрени се!
Имас несто за леђима,
ил је клека, ил те неко цека!
Гледај своја посла ,опомињем је.
Миц по миц, утонусмо и белину.
Однекуд се огласи Вук.
Са оног балцака или иза мога зуба.
ПУСТИЊИШТЕ
Откуд оволико птица,
када нема неба?
Како нису заборавиле
да летите,
а заборавиле су да постојите?
Вичем на празном гувну.
На утрини кућне материце,
разгонећу ту птичију авет.
Ударам бронзом о овнујску лобању.
Из које испадају дугмићи,
углавном војницки алуминијумски.
И неки скинути са пустолина,
ко са глогиња.
У време када их је било на све стране.
Нико није ни слутио,
да це доци време голог трња.
На које неце ни тице падати.
Ове птице које умишљају да постоје.
Бог је савио небо ко покровац,
и отишао.
Оставио нас голе,
да се смрзнемо под сунцем.
Причала ми је нека баба да га је видела
како је прешао преко ђедоваца,
вукући овна и кера.
Њих није имао коме да остави.
Није могла да подигне руку,
И покаже ми правац.
Сад идем по сенту.
Не били га нашао и вратио.
Да птице не тумарају у овом пустињишту.
Где нема ничега,
до дугмића без кошуља,
И по који бачени шпорет у јарку...
Нема коментара:
Постави коментар