Снежана Дубак: Давна поља не чекајте ме

СИЛА


Ноћас се у мени зле силе туку!
Развлаче побједу на двије стране.
Душу би моју бестидно да свуку...
На њеном прагу да изграде бране.

Мами ме конак – дуга ли си, ноћи?
Дубоки немири хватају ко коб...
Корак ми лебди –каним се сад поћи.
Гризу ме себично као да сам зоб.

Утуви, сило, не зјапи из мрака!
Вапаје твоје не прихвата мој слух.
Крештиш на мене ко злослутна сврака
Не дам ти, чујеш ли - не кради ми дух?

Кад ми свану нова зора бијела
- одшумише туђим небом зла јата.
Крај прозора је само ласта бђела
Та радосница од божјега злата.


ОСТАЛА СУ ЗА МНОМ

Остала су за мном поља ружа,
сјајни дани и прољећа шум тих.
Сјетни уздах даљина још пружа
у мојој пјесми распјевани стих.

Рањена душа небесу хита.
Отимају из ње све радости.
Усамљен за живот и не пита.
Дрхтиш кô птица, о, моја младости.

Давна поља не чекајте мене.
Док дубоко сва та срећа вене,
мог живота...задња пјесма цвили.

Хладна ноћ ме усамљено куне
Зајечале срцем болне струне,
само пољем још сјећање мили.


ЖЕДНА КАП

Жељна сам капи твоје крви.
Свако зрнце венама плива…
Тијелом ми љепота врви
Низ зидове врела се слива.

Проструји ми низ кожу језа!
Душа ће пресахнути жедна.
Ширим руке кô б`јела бреза.
додирнух извор воду – чедна!

Напиј душу прегрштом среће,
хитри корак врелу се креће,
и суве усне освјежи надом.

Испијам, ево, језеро снова
постах мирна притока нова –
крај дубина чекам те крадом!
 

Tweet