ЈЕСЕН
Петру Милатовићу
Јутрос је јесен на Златибору
И јуче је била
И када сам пошао у војску
И из ње се вратио
Када ми је умро Отац
Беше јесен
Била је јесен
Када ми се родио Син
И напих се ко коњски покровац
Кад га оставе уз кола купуса
Вране су падале у прасину
Неко је рекао:
Леб ти пољубим
Гадне ли јесени све изгоре
Испуца земља
Окрунише се кости
Све се у крец претвори
Оваког јула није било
Од када је неко натруковао календар
Шкриљац је слинавио у земљи
Женскиње се осећало ко пред кишу
Говеда су се ваљала и рикала
У, мајку му бем, гадне ли јесени
Ђед је скидао вром штапа глиб са опанака
И бритвом испод ноктију
Мајку му жалосну, загуљене ли јесени
Мумљао је у браду
Под којом му је ласта свијала гнездо
Циганка му је из ува копала компир
Мајци је у крилу квоцала фазанка
Прасила се крмача
И мис котрљо орај
Трула бундева јој се цедила низ ногу
Поштар је разносио неке позиве
Жуња је кљувала говеђу главуџу
Само је џадом певао луди Миша звани Баја
Деца су шутала надуване свињске бешике
И свако своје прдало хвалио
Мој шарени керић је скако на комшијуну керушу
За којом су скамукала штенад
Јесен
Само јесен
Чујем како по прозорима сипе
Блокеје, трњине, оскоруше
Шунадле, гумене куглице
Заостале са неког давног гласања
Зарђале бронзе и клепетуше
Сврабеж
Навалио поздер на прозор...
А, без кошуље
Избија ми смола из ребара
И пуши маовина на плећима
Ко упаљена сламаЈесен у Србији
има пет недоба...
КРАЈПУТНИЦИ И ЛИЈАЋ
Крајпуташ и Обрад разговарају:
Склони се са пута Обраде,
оће те неко згазити,
па с киме после да причам?
Ко да ми се на раме наслони?
Не бој се Сретене.
Ти си бар негде отишао.
Наврљао си се за све ове који пролазе.
Једино ја зијам ко вук на месец,
овде где ми се и креје ругају.
Склони се.
Не ватај ђавола за реп.
Што да неко оде на робију.
Виде ли неки дан оног лијаћа,
стао на пут, лиже со.
Кад га онај камион развуче ко јувку.
Будаласти лијаћ!
Не бој се Сретене.
Ево ми у џепићу цедуља,
на којој пише:
Не кривите тог човека,
није ме Он згазио,
Ја сам се потурио.
Запамти!
Ако устреба посведочи...
Разговарају Они,
а камиони пролазе.
И месец изађе.
И на сред пута се појави онај лијаћ,
лиже со...
КЊИГА ВИТА НИКОЛИЋА
Пронашао сам књигу Вита Николића
Запалу ми за ребра
Мало је нагорела
Али су јој слова као нова
Нигде их није дохватио жижак
Да сам знао зашио бих је у рану .
Као што сам чинио са сликом моје драге.
Па кад би се рана почела скоревати
Раскопавао сам је и провлачио јој
Прсте крос косу.
Коса јој постала као жар
Ваљда се о њу срце моје отирало
У једној песми сам пронашао њене очи
И уста мека као слатко од руже
Вито је ту тајну однео у небо
Где је и дописао ту песму.
ПУКЕ ПТИЦЕ
Извукли смо се
Из димне заседе,
Сновима заслађеним.
Ево нас будних
у горком дану.
Којем су југу
Одлетеле наше
Ноћашње ласте,
Или су и оне јутрос
Само пуке птице?
ТИ ШТО СЕ НЕ ВИДИШ
Ко си ти што се не видиш
Шта радиш овде
Где си пошла
Облачиш ли се
Стави бар капу
Да по њој мисле да си неко
Ја сам исти са сваке стране
Никао сам овде
Истурила ме мајчина материца
Обукао сам очева недра и ребра
Коњски и говеђи рбат
Пун сам роваца,ласица,кртица
Опасан сам гујама и браћом
Види колике су ми дупље у глави
И оломци ножева и сатара у плећима
Никао ми маљ из темена
Бог види и кад магла притисне
Кад зуб неможе зуб да нађе
Види ме и на дну јаме
У коју ни кап воска не може .
Погледај наоколо
Нема места где није никла моја капа
Ено је на рогу бика
И сломљеној држалици секире
На глогу и на гаврану
Под њом се легу гујићи
И тице цврчаалице
Ругалице и јадалице
Њом је сва Романија наткривена
Коси ти кад јеси неко
И има те свуда
Појавиш ли се икад
Или си навек ту
Да нас изједаш.
ОДОХ У СТУБЛЕНИЦУ
Идем у Стубленицу.
Умрла ми стрина Бренија,
жена Павла ере из Шљивовице,
са Златибора.
Сахрањеног уз брата Милисава.
Стубленичани причају,
да их понеке ноћи виђају,
како у небесима растружују борове,
дубећим тестерама и певају:
Златиборе мој зелени боре...
У Стубленицу су дошли за лебом,
носећи упаљене зубље луча.
да семе не залута.
Терали су волове, Цветка и Мура.
Који су вукли шинска кола,
пуна даске лучеве.
Ноћас су подложили вруну
да Брениј испеку леб и лепиње.
Далеко јој је са оног света путовати.
Да се око леба загле и у образе изљубе.
ДОПИСНИЦА
Ако стигнеш, јавни се.
Не мораш картом ил писмом.
Јавни се онако,
Отшкрини врата па реци:Еве ме!
лани.
Маукни.
Рикни.
Узми секиру па је заби у цепало.
до ушица.
Да и црв у цепалу пишне.
Да јаукне сечиво.
Ко да га опрљила жгаравица.
Чућу ја.
Промени се лице сунцу,
када те се неко сети.
Од тога зачангрља срце,
па се дише...
СИЈАЛИЦЕ
Ено га на станици у Међедовцима,
Ма којој станици!?
Ни под настрешицом.
Ни покровцем.
Ни под небом.
Ту је небо шупље.
Проглодало се.
Тај део ни Бог неће да наспе,
Има да буде јама.
Да у њу упадају тице,
и говеда,
Вукови,
Такише и трњине,
И семење.
Мушко и женско.
Пустолине!
Тај што стоји, а није нико,
Требало би да је неко.
Да је бар колко било човек.
Било би заувар.
Крајпуташ је који дише.
И трепће без трепавица.
Из свирале му никла зова.
А писак се у гуштера претворио.
Свирала јаворова.
А ко је икад од јавора правио свиралу
И гуштерћи писак метао?
Чека превоз.
Оће на неку страну.
А све му стране погрешне.
Све девете.
Ко што је и Он девети.
Једном га узео неки у камионџија,
Па га избацио са све џаком који је теглио.
Кад је ударио на рупу
У џаку почело нешто да шкргуће
Као да је носио семе за кутњаке.
А оно биле прегореле сијалице.
Понео их на пијац
Седам дана их је било око пута.
Да је навора не би ту срчу нежније сакупљао.
Накупио је пуна недра,
И затрапио с такишама.
На пијаци у Сокоцу су причали,
Да је Обрад са Међедоваца
Почео да их кува са крушкама и пије.
Да му је тај мелем прочистио црева.
Само му је понекад крвава столица
По којој чобани знају да је у близини...
ОБРАД
О, Обраде радости,
де теби несретниче име од меда!?
Зар да се њим посечеш,
па да не зарасте.
Кад си и девети,
много је да те и трен лажу.
Да си рупа на свирали,
ретко би ти прст око склопио.
Обраде, муко,
замисли име на крстачи.
Што те не назваше Грдоје.
У ту кућу ни гељава неће.
Именом ти лажу
За таквим не би плакали ни да си мртвик био.
Да те је когод тео весеља ради
родио би се на Ђурђевдан ил Илиндан
А не на Светог Николу
Кад се и нож у канији смрзне
И то тријес прве године
Између окрастале ране ратне
И црва под крастом који најављује нови.
О, Стојо ,мајко!
Стожеру и стубу на вр Романије
Одакле се пење у небеса
Што Илија бар не мисли о том Обраду,
који се ни себи не обрадова...
О, тицо од ждраке,
да те је мајка скентовала,
мемла би нагризла пола Сокоца.
Чобани би неме бикове теарали
Ако си кога обрадовао
Јеси Бога
Мој Обро и побро..
.
Сада написано. Из цуга. На изуст.
Дођох да радим.
29.09.2014.год.
Златибор.
УМИВЕН САБЉОМ
М. Пејићу
Умивен сабљом
Бришем чело
Качим слике по њему
Расклањам угарке
Јутро ме затекло
Коњ ми отишао са бојишта
Оставио ме да тражим потковице
И искивам ребра
Одасвуд ројеви куршума
Надлећу кошнице
Тебе с ибриком нигде на помолу
Као да си у земљу пропала
Пред зору 20.08.2014.год.
Бела Земља
Нема коментара:
Постави коментар