Сингав ко стећак.
Нагрижен давном срећом
Прљушта се.
Сасушио му се шкриљац у челу.
Осуо се до испод ребара
Провиди се кроз њих
јасније него кроз прошће.
Чавке како налете
Прво падају на њега
Кљуцају му нос и уши,
ватају неку силу
Цело јутро зове веселог Милоја.
Оног арамбашу, што се рвао с пола вашара.
Који је на сокоцу метао камен
За три хвата мимо друге.
Имао је трешњев топ у десници,
Да се родио у доба Карађорђа,
био би најмање војвода.
Кад се скине до појаса,
жене и девојке су стискале колена.
Цврчало им међ бутинама,
јаче него кад прже рибу о Никољдану.
Мирисало је на њих до Мокрог ил до Ђедоваца,
зависи са које стране дува ветар.
Нису могли воловима да га сломе
а пукло му срце због Ковиљке,
која се удала за неког монтера централе у Зворнику.
Пљуснуо је у Дрину са срцем око врата уместо камена.
Њега дозива Обрад
Да пусти једну светлицу у грм ил смреку
Да зажди ватру, јер му је нестало шибице,
а ни курјака да наиђе па да му однекле донесе.
Без ватре је ко без језика
Једино ноћу са њом разговара.
И беоњаче су му зачадиле,
у њу гледајући...
Нема коментара:
Постави коментар