Ножем су исекли
део мене.
Бездушно, плански
и рутински.
Прво су ми заболи игле,
онда су навалили
да ми ишчупају нешто
са чим сам се сродила,
што је постало
мој знак распознавања.
Затим су зашили
рупу која је настала
и рекли да је готово.
Сад сам као нова.
Ножем ми исекоше
инспирацију у ситне комаде,
ништа им анестезија није вредела.
Ђаволски боли,
још и сад.
МИРИС ЗИМЕ
Мирише на снег у даљини,
ветар виче љутито,
обећавајући хладноћу.
Оголело дрвеће
вапи за покривачем,
мокра земља
призива шкрипање корака.
Ко први додирне облак
пробушиће га,
излетеће пахиље, прекриће град.
Забелеће се снег,
а зима опет касни
у доласку,
надајући се да ће остати дуже.
ПЕСМА
Стружем
поцрнеле речи,
не желим
песму да саставе.
Опет ће бити тужна,
на исту тему,
понављање до бесвести.
Гризем оловку
да не пише више,
гужвам папир
да траг не остане.
Стидим се
што срећна, изгледа,
не умем да будем.
ПРЕТЊА
Твоје ћутање је
претња мом постојању.
Изигравам јаку личност,
то нисам ја.
Правим се да ми није ништа,
да ме не дотичу
твоја окренута леђа,
а тако бих да те загрлим,
бар недовршеном песмом.
КАД ПЛАЧЕМ
Кад плачем,
плачем тихо ридајући.
Моје сузе
полажу пријемни испит
за упис у море сличних,
рамена ми подрхтавају
од тежине скривања слабости.
Плачем ретко,
али ужасно тешко.
Није то плач који ослобађа,
више је онај који притиска
наговештајем свог повратка.
Нема коментара:
Постави коментар