Од ишчекивања уморна
На раскршћу ветрова
Погледом љубим реку
Нежно стопалима додирујем земљу
Нечујно пут истине тражим
Сузама од себе делове очаја кидам
Доста ми је магије снова
Чекања, искушења и поуке грехова
Туга је сјај зеницама променила
Неме су моје молитве
Јер он је нестваран, само илузија
Као облак који на небу плеше
А мене не примећује, нисам његова одлука
Буде ме капи, гнев из облака истину дефинише
.
Нема коментара:
Постави коментар