 |
| Илустрација уз роман Кандид из 1803. године |
које имају само једну једину димензију,
душама које не виде бујицу суза
што нас окружује...
(Федерико Гарсија Лорка)
душама које не виде бујицу суза
што нас окружује...
(Федерико Гарсија Лорка)
Лајбницово учење о монадама
По Лајбницовом схатању, просторно – временски свет ствари и бића састоји се из монада. Монаде су духовне суштине, а извор налазе у Богу, највишој монади. Бог је она сила која целу природу и све монаде у њој уједињује у свет, дајући му најсавршенију могућу форму, те је тако основ престабилиране (унапред одређене) хармоније која постоји између монада. Монаде могу да опажају околину, свака из свог угла, али не могу да делују једна на другу. Не постоје две апсолутно исте монаде, ни два иста тренутка у животу једне монаде.
Стварност се, према Лајбницу, састоји из једног неограниченог броја бестелесних и простих појединачних супстанција, чија је суштина снага представљања. Отуда само душе чине стварност: све монаде је, путем јединствених разлика снаге представљања (мањег и већег савршенства), творац довео заувек успостављену хармонију― једна монада садржи онолико савршенства колико у другима постоји несавршености, те оне заједно образују агрегат монада, од којих прва функционише као централна монада.
Чулни облик опажања агрегата монада је тело, а људска душа је посебна централна монада која путем размене својих опажаја стоји у узајамном односу са својим обликом представљања и у себи покреће развој путем отицања и притицања опажајног материјала. Лајбниц наглашава да две ствари никада нису потпуно једнаке и да увек постоје несвесна чулна опажања или перцепције.
Чулни облик опажања агрегата монада је тело, а људска душа је посебна централна монада која путем размене својих опажаја стоји у узајамном односу са својим обликом представљања и у себи покреће развој путем отицања и притицања опажајног материјала. Лајбниц наглашава да две ствари никада нису потпуно једнаке и да увек постоје несвесна чулна опажања или перцепције.
Лајбницова „Теодицеја“ (1710. год) покушава да помири идеју о Богу као навишој монади са постојањем зла у свету, претпостављајући да је само Бог савршен и да је овај свет који је створио „најбољи од свих могућих светова“. Лајбниц говори да Бог увек чини оно што је најбоље и да је могао да створи свет у коме зло не постоји, али такав један свет не би био “најбољи од свих могућих светова”. “Најбољи могући свет” је онај у коме је количина добра максимализована, упркос чињеници да нека добра нужно повлаче за собом извесна зла, односно, количина “доброг” у односу на “зло” у нашем свету већа је него што би могла да буде у било ком другом од могућих светова, стога је овај наш најбољи.
Оптимизам у Кандиду
На самом почетку романа Кандид (Глава I) сусрећемо се са Лајбницовим учењем, представљеним у виду лика учитеља Панглоса. Од Волтера сазнајемо да Панглос предаје метафизичко-теолого-космоло-нигологију, да дивно уме доказивати да нема последица без узрока и да је овај свет најбољи од свих могућих светова. Већ у уводним редовима наслућујемо Волтеров критичко ― иронијски однос према метафизичарима XVIIIX века, првенствено усмерен према Лајбницу и Кристијану Волфу, односно према њиховој оптимистичко-идеалистичкој филозофији. Занимљиво је напоменути речи професора Панглоса којима је подучавао Кандида: “Доказано је да ништа не може бити другачије него што је. Јер, будући да је све створено са извесном сврхом, све мора неминовно имати најбољу сврху. Према тома, они који су тврдили да је све добро, рекли су глупост: требало је рећи да је све не може боље бити.”
Илузија о животу у најбољем могућем свету од свих светова, за Кандида бива распршена већ у првом поглављу када га господин Барон истерује из свог замка, који је за Кандида представљао најбољи од свих могућих замкова, но “млади метафизичар” је у том тренутку сувише наиван да би приметио крах своје оптимистичке идеологије при њеном првом контакту са суровом реаношћу.
У наредним поглављима, долази до нових сукоба Кандидовог наивног оптимизма са бруталном стварношћу света, односно, отпочиње Волтеров поступак којим приказује колико је космолошки оптимизам који заступају Лајбниц и Панглос удаљен од стварности.
Велико питање које се тиче Лајбницове филозофије, јесте питање постојања зла у свету― ако је ово најбољи од свих могућих светова, откуда зло у овом свету? Кандова епизода са Бугарима (Глава II и III, бојно поље са тридесет хиљада мртвих војника, два запаљена села на чијим остацима леже заклане жене, деца и старци представљају управо доказ о постојању зла, толико снажног да створи један овакав призор без конкретног повода. Овом епизодом, као да Волтер поставља Лајбницу питање: Где ће Ваш оптимизам пронаћи узвишени узрок овој стварној последици? Лајбниц на то, кроз уста учитеља Панглоса одговара: “То је нешто неминовно у најбољем од свих светова, један неизбежан његов састојак”(13 стр.)
Четврто поглавље доноси нам поновни сусрет Кандида и учитеља Панглоса у Холандији, након што су обојица протерани са имања у Весфалији. Панглос, који је тада већ боловао од сифилиса, осут гнојавицама, искривљених уста и поцрнелим зубима рече Кандиду да је госпођица Кунигунда, највећа Кандидова љубав, силована и мртва. Чувши кобне вести, Кандид се онесвести, те по свом поновном буђењу изговори: “Ах, ти најбољи свете, где си?”(12 стр.)
Након сусрета са црном реалношћу смрти ближњих, ратом, силовањима и убиствима служећи у бугарској војсци, Кандид почиње да сумња у своју идеологију. Панглосова болест, до које га је довела “љубав, хранитељка свемира”, у Кандиду пробуди још једну искру сумње у најбољи од свих могућих светова, наводећи га да упита свог учитеља: “Како је код вас тај лепи узрок могао произвести тако одвратну последицу? Мени је донела само један пољубац и двадесет удараца ногом у стражњицу.”
Занимљиво је осврнути се на говор анабаптиста Јакова у наставку (Глава IV), кроз који Волтер провлачи критику Лајбницовог оптимизма, усмерену на појам техне: “Мора да су људи помало искварили природу, јер нису рођени као вуци, а постали су вуци. Бог им није дао ни топове од двадесет четири фунте, ни бајонете, а они су сами себи начинили топове и бајонете да се узајамно тамане.”(14 стр.) Оно што се потпуно коси са Лајбницовом филозофијом јесте појам технологије. Зашто би људи у најбољем могућем свету од свих светова стварали ишта ново, те, иако то чине, зашто би стварали направе које ће им помоћи да се међусобно убијају? Кандид ће одговор на ово питање добити у Елдораду.
Читава ова прича, заокружује се петим и шестим поглављем. Кандид и Панглос, у пратњи анабаптиста Јакова стижу у Лисабонску луку, у којој доживљавају бродолом. Јаков гине, а Кандид и његов учитеља стижу у град погођен огромним земљотресом. Након земљотреса, “домаћи мудраци” одлучише да приреде ауто-де-фе против земљотреса. Панглоса обесише због јереси, док су Кандида шибали по стражњици у такту. Све страшнији сусрети са стварношћу која нимало не личи најбољој од свих стварности, Кандида наводе да помисли: “Ако је ово најбољи свету, какви ли су тек они други?”(18 стр.)
Зашто је Панглос морао да умре, зашто је предобри анабаптист Јаков морао да се удави, зашто је прелепа Кунигунда морала да остане силована и мртва, где је узрок ових последица у најбољем могућем свету, откуда зло и због чега је нането неком ко то никако није могао заслужити? “Све је то неопходно”, одговара ћорави доктор Панглос, “ и несреће појединаца чине опште добро; отуда, што је више појединачних несрећа, утолико је све боље”. (14 стр.)
Жуто блато или златан врт?
Наставак текста бави се истим питањима, овог пута представљених у виду лика старице. Она је, као и већина ликова које сусрећемо унутар света Кандида, прошла кроз свакојаке невоље, које, током путовања бродом, препричава Кандиду и Кунигунди. Своју мучну повест закључује рекавши им: “…затражите од сваког путника да вам исприча своју прошлост, па ако се нађе само један који није често проклео живот, који није често рекао себи да је најнесрећнији човек на свету, баците ме стрмоглавце у море.” (35 стр.).
Епизода са старицом преноси важан део Волтерове поруке ― живот и свет су пуни зла и довољно је само да погледамо око себе, па да препознамо патњу у свакој особи коју сретнемо.
Петнеста глава романа Кандид доноси нову Волтерову критику Лајбницовој филозофији. Кандида сусрећемо у Парагвају како разговара са Кунигундиним братом који је постао парагвајски језуит. Кандид му рече да жели да се ожени његовом сестром, што ужасно ражести сина господина Барона. Након краће борбе Кандид уби Кунигундиног брата, те, освојен ужасом који је овај чин проузроковао у њему, изговара: “Убио сам свог бившег господара, свог пријатеља, свог шурака. Нема бољег човека на свету од мене, а ево, убио сам већ три човека и међу њима тројицом двојица су свештеници.”(43. стр.) Управо овде, Волтер нас упућује да приметимо огроман јаз између идеалистичко оптимистичне филозифије Лајбница и стварности на коју је треба применити. Сурова реалност натерала је Кандида на убиства ― у најбољем од свих могућих светова убиство не би ни требало да постоји, а човек који је толико вођен идејом о “најбољем свету”, у њему постаје троструки убица.
Наставак романа води Кандида и његовог слугу Какамба у “изгубљени град” Елдорадо. Волтеров конструкт Елдорада садржи извесне утопистичке карактеристике: у њему се грађани не служе новцем, немају свештенике или полицију, све куће саграђене су од злата или од сребра, додатно украшене драгим камењем; сви људи су слободни и сви верују у једног истог бога који им је дао апсолутно све што им је потребно, самим тим и довољно.
У Елдораду не постоји Палата правде или Скупштина, већ Палата науке, “с галеријом од две хиљаде корака, препуна математичких и физичких справа” (54. стр.) Оно што за Волтера представља “најбољи од свих могућих светова”, огледа се у усмеравању технолошких напредака у корист науке и знања, а не масовних убистава, у глобалном задовољству народа ониме што им је дато од Бога, као и функционисању друштва на нивоу колективне свести.
Можемо рећи да је Елдорадо у оквиру Кандидовог света, најбољи од свих могућих светова, што и сам Кандид признаје: “ Зацело, ако је све добро, онда је то само у Елдораду, а не и осталим земљама света.” Након времена проведеног у магичном Елдораду, Кандид ће пред нас изаћи као потпуно другачији лик него што је био на почетку овог романа.
Стигавши у Суринам, Кандид угледа црнца без десне ноге и без шаке, чија исповест о терору властелина над робовима и начина на који их кажњавају натера Кандида да коначно изговори: “О, Панглосе, ти ниси предвиђао да има оваквих грозота. Сад је свршено. Морам се одрећи твог оптимизма.”(58 стр.) Након небројено много сукоба оптимизма и сурове стварности, Кандид се потпуно ослобађа Лајбницове иделистичке филозофије.
Пошто је видео наличје “најбољег од свих могућих светова” Кандид се скрасио на имању, негде у Турској. Управо на том имању, тече разговор између њега и ученог доктора Панглоса: “Ја знам и то”, рече Кандид, “да треба да обрађујем свој врт” ― “Имате право”, рече Панглос, “ јер када је човек постављен у Еденски врт, постављен је тамо да ради, што доказује да човек није рођен у беспослици”. “Добро је све то речено”, одговори Кандид, “али треба да обрађујемо свој врт”. Кандида овде видимо сличног становницима Елдорада: задовољног пруженим животом у самосталној заједници, потпуно слободног и срећног.
Волтер је дозволио Кандиду да се на крају искупи за све филозофске грехове који је починио верујући лажним илузијама о предодређеној хармонији и о максималној доброти овог света. Видели смо како Лајбницова идеалистичка филозофија постаје прах при контакту са суровом реалношћу каква је представљена у Кандиду. Лајбницов космолошки оптимизам може постајати само у “најбољем од свих могућих светова”, какав свет Кадинда засигурно није.
Литература
1. Волтер, Кандид или Оптимизам, Рад, Београд, 1963.
2. Кораћ, Вељко, Поговор Кандиду, Рад, Београд, 1963.
3. Савић Миле, Цветковић Владимир, Цекић Ненад, Филозофија за средњу школу, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2001.
Нема коментара:
Постави коментар