Знајте погубно је следити психологију стада
Збуњују ме песници што новоговоре брсте
Сви ови без скрупула брбљивци без ограда
Кад стабло глупости стресу па се после крсте
Ту су и жреци што о свему олако суде ко земни кнежеви
Из каније сабљу потежу и опором речју крвнички секу
Забораве на мрљу своју ноћу на друму згажени јежеви
Глупост за глупошћу множе да преваре и обмане протеку
Мастиљање празно пискаралима никада не досади
Чему их учи пољубац издаје и поука тајне вечере
Како утолити незасита уста и халапљиве глади
Смрадом контејнера и бетонских крлетки... Намере
Погубне бивају и јесу... Опасивање зидом свог дворца
Ту где разголићене песме блуде за надобудну свиту
Прокужени песници зашто сте заборавили на таленте творца
Није дато сваком да тихује и да се песмом вине у зениту
Не разумем ни ћутологе с тогом кад тобош мудрост глуме
Још више свезналице мирођије у свакој чорби и оне које куда
Филозофирање није филозофија истински јасна да се разуме
Одавно дворови чаме а пренатрпан је бувљак дворских луда
Тужне су и залоге вере и невере разбраћене браће по перу
Бојте се њихових заклетви ви који у часну реч верујете
Не треба неверницима бранити силом промискуитетну веру
Жалосно на њу гледа моје око и моли... Опомени се свете
Зборите песмом из своје живе смрти а не из мртвог живота
Зашто у грлу скучени глас вам шкрипи... Песмом за глуве уши
Не мрсите замршено... Очима и души само годи чиста лепота
А не скрама и ујед... Допустите песми да се мило разбаруши
Узгред читам споменике на којима епитафи уклесани стоје
Ловори још за живота избледе а тек положени на постаменту
Не бране забораву да седефом покрије славу неважну за хероје
Песме и речи вечна су огрлица кад носе непролазну ленту
Папагаји не кварите завете душе... Пустите да пљуште кише
Заточени у крлетке... Кад гране слобода нека крила лет мами
Хуље смутне засторе не свлаче... Поетско небо разбистрише
Тек ретки славујуи а орлови мишари улове плене у помами
Волим када слободно ничу сунцокрети и цвета перуника
Жетвеним пољем румена булка док лелуја ко кап крви
Волим човека хуманисту... Песник воли правог песника
Данас на зачељу софре а сутра у чело... Знaјте бити први
На скали не значи бити и прва виолина за сваку ноту
Публикум ће да препозна гудача који у оркестру фалшира
Часно је бити песник од дара и речи... Човек у животу
Ако тек живот прогуди у небеском збору не може да свира
Украден туђи бисер или дукат бисернику и домаћину се врати
Ви недостојни улоге чуваркуће у служби преварни пажи
Ако другоме копате јаму још ће вам се само ваша јама дати
Док не закопате себе сама и запруше вас све ваше лажи...
© 24.12. 2014. Славими® Ј. Зеленкапић
књига: ЛИГЕСТУЛА МЕЛОДА
Збуњују ме песници што новоговоре брсте
Сви ови без скрупула брбљивци без ограда
Кад стабло глупости стресу па се после крсте
Ту су и жреци што о свему олако суде ко земни кнежеви
Из каније сабљу потежу и опором речју крвнички секу
Забораве на мрљу своју ноћу на друму згажени јежеви
Глупост за глупошћу множе да преваре и обмане протеку
Мастиљање празно пискаралима никада не досади
Чему их учи пољубац издаје и поука тајне вечере
Како утолити незасита уста и халапљиве глади
Смрадом контејнера и бетонских крлетки... Намере
Погубне бивају и јесу... Опасивање зидом свог дворца
Ту где разголићене песме блуде за надобудну свиту
Прокужени песници зашто сте заборавили на таленте творца
Није дато сваком да тихује и да се песмом вине у зениту
Не разумем ни ћутологе с тогом кад тобош мудрост глуме
Још више свезналице мирођије у свакој чорби и оне које куда
Филозофирање није филозофија истински јасна да се разуме
Одавно дворови чаме а пренатрпан је бувљак дворских луда
Тужне су и залоге вере и невере разбраћене браће по перу
Бојте се њихових заклетви ви који у часну реч верујете
Не треба неверницима бранити силом промискуитетну веру
Жалосно на њу гледа моје око и моли... Опомени се свете
Зборите песмом из своје живе смрти а не из мртвог живота
Зашто у грлу скучени глас вам шкрипи... Песмом за глуве уши
Не мрсите замршено... Очима и души само годи чиста лепота
А не скрама и ујед... Допустите песми да се мило разбаруши
Узгред читам споменике на којима епитафи уклесани стоје
Ловори још за живота избледе а тек положени на постаменту
Не бране забораву да седефом покрије славу неважну за хероје
Песме и речи вечна су огрлица кад носе непролазну ленту
Папагаји не кварите завете душе... Пустите да пљуште кише
Заточени у крлетке... Кад гране слобода нека крила лет мами
Хуље смутне засторе не свлаче... Поетско небо разбистрише
Тек ретки славујуи а орлови мишари улове плене у помами
Волим када слободно ничу сунцокрети и цвета перуника
Жетвеним пољем румена булка док лелуја ко кап крви
Волим човека хуманисту... Песник воли правог песника
Данас на зачељу софре а сутра у чело... Знaјте бити први
На скали не значи бити и прва виолина за сваку ноту
Публикум ће да препозна гудача који у оркестру фалшира
Часно је бити песник од дара и речи... Човек у животу
Ако тек живот прогуди у небеском збору не може да свира
Украден туђи бисер или дукат бисернику и домаћину се врати
Ви недостојни улоге чуваркуће у служби преварни пажи
Ако другоме копате јаму још ће вам се само ваша јама дати
Док не закопате себе сама и запруше вас све ваше лажи...
© 24.12. 2014. Славими® Ј. Зеленкапић
књига: ЛИГЕСТУЛА МЕЛОДА
Нема коментара:
Постави коментар