Моји су другови расути по белом свету… Химна скоро свих генерација… А у ствари, до недавно, сви су моји другови били ту, остали овде, у овом нашем граду, на калдрми. Ниједан се није селио... Можда смо сви мало разбијени, већина је разведена, понеки склони алкохолу, неки самотњаци... Већина не ради, по неким плаћеним одсуствима или у потрази за послом. Причају, кад се сретнемо на недељним кафама, које се често претворе у кафенисање или пијанке без престанка, како покушавају да нађу посао, макар и физикалисање, келнерисање, чување деце, чишћење, било шта - да НЕМА НИШТА. Одбију те ладно кад виде да имаш педесет и кусур.
И на тим седељкама од по неколико сати, изјадамо се, исмејемо, излупетамо... Психотерапија. Присетимо старих штосева. Понеко кука због посла, неко због жене, пара... Како каже наш пријатељ кога зовемо ''Разредни'': Покварићете ме, сви сте слободњаци... Шта да радимо, нисмо бирали, тако нам се писало. Или, ''таква тура'', омиљена изрека ових који воле да причају вицеве... Узгред, никад их на разумем, понекад прође по пола сата док не укапирам шта је песник хтео да каже. Или, једноставно, пустим да прође а се не потрудим да их укапирам… До недавно, кажем, сви смо ту, по граду, ако нисмо у ''Пантљици'' недељом. Често знамо, после неке вруће, ладне, кафе, због које се и скупљамо, да зовемо, прозивамо поједине који не долазе... Еј, де си? Ајд, дођи! Само тебе чекамо... Да частиш, запослио си се. Е, нема бус, ајд, снађи се... И тако, у наставцима... Али, обавезно падне прозивка.
А онда, ођедном, примећујемо да једног по једног нема. И почеше по ''фејсу'' да остављају неке сличице... Москва, Црвени трг, Швајцарска, Базел, нека језера, Немачка, Минхен... Чудим се, откуд моји пријатељи тамо? Али се више не машамо за телефон, јер не знамо више да ли је неко у ромингу, а и обично нико нема кредита или има само за једну брзинску, с ногу... Сва срећа те има спонзора, оних платежнијих, што раде по буџетским фирмама, јавним и комуналним предузећима...
Ми смо прешли пола века, поједини и више, јер понављаше разред. И шта, ођедном се активирали, кренули да путују? Отишли да арбатују. И то, успешно. Пробудили се. И нису скрстили руке и нису дозволили да живот, овај јадан, стане и престане. Заврнули рукаве. И гледам их по фејсу, уредне, дотеране, подшишане... са новим џемперчићима, цвокама, фазонирани. Обилазе цркве, тргове, музеје. Боре се са страним језиком, са новим пословима, жуљевитим длановима... Понекад сликају неко ново јело, упуте нас из провинције… Активирали се, почели да користе whats app, viber, и facebook, да остављају статусе и цитате... Да нам дају енергију и бодре. ''Треба ли ти помоћ, паре?'' Нееее, само се ви борите, навијамо за вас.
И мило ми због њих. Што су се ухватили у коштац са животом. Иако архитекте, завијају шрафове... Граде куће и малају. Раде на бензинским пумпама, на сајмовима... Пошаљу породици неку кинту. Сазнају нешто ново. Изборе се за себе и своје достојанство... И свима лепо. А да је лако - није. А време је да се смиримо, живимо неким једноличним, чак досадним животом, али нам се не да. Таква нам тура.
И знам да ће се моји другови вратити овамо. Немају други избор, сувише је касно за нови почетак. И чекамо их за полугодишње редовно виђење, ускоро, за неки дан... Истичу им та три фамозна месеца... Или, ако их тад нема, знам да ће доћи на неку недељну кафу... која се обично претвори у вишесатно испијање, ко шта воли, по избору...
Јер, ми недељу не дамо. Ту смо да сачекамо ове што обилазе метрополе... и да, можда, и нас поведу за ручице, јер смо се сувише запричали, занели, успавали... Можда и сагорели.
Али, слутим да тиња у сваком од нас пламичак неки који чека да се распири и постане ватра...
И на тим седељкама од по неколико сати, изјадамо се, исмејемо, излупетамо... Психотерапија. Присетимо старих штосева. Понеко кука због посла, неко због жене, пара... Како каже наш пријатељ кога зовемо ''Разредни'': Покварићете ме, сви сте слободњаци... Шта да радимо, нисмо бирали, тако нам се писало. Или, ''таква тура'', омиљена изрека ових који воле да причају вицеве... Узгред, никад их на разумем, понекад прође по пола сата док не укапирам шта је песник хтео да каже. Или, једноставно, пустим да прође а се не потрудим да их укапирам… До недавно, кажем, сви смо ту, по граду, ако нисмо у ''Пантљици'' недељом. Често знамо, после неке вруће, ладне, кафе, због које се и скупљамо, да зовемо, прозивамо поједине који не долазе... Еј, де си? Ајд, дођи! Само тебе чекамо... Да частиш, запослио си се. Е, нема бус, ајд, снађи се... И тако, у наставцима... Али, обавезно падне прозивка.
А онда, ођедном, примећујемо да једног по једног нема. И почеше по ''фејсу'' да остављају неке сличице... Москва, Црвени трг, Швајцарска, Базел, нека језера, Немачка, Минхен... Чудим се, откуд моји пријатељи тамо? Али се више не машамо за телефон, јер не знамо више да ли је неко у ромингу, а и обично нико нема кредита или има само за једну брзинску, с ногу... Сва срећа те има спонзора, оних платежнијих, што раде по буџетским фирмама, јавним и комуналним предузећима...
Ми смо прешли пола века, поједини и више, јер понављаше разред. И шта, ођедном се активирали, кренули да путују? Отишли да арбатују. И то, успешно. Пробудили се. И нису скрстили руке и нису дозволили да живот, овај јадан, стане и престане. Заврнули рукаве. И гледам их по фејсу, уредне, дотеране, подшишане... са новим џемперчићима, цвокама, фазонирани. Обилазе цркве, тргове, музеје. Боре се са страним језиком, са новим пословима, жуљевитим длановима... Понекад сликају неко ново јело, упуте нас из провинције… Активирали се, почели да користе whats app, viber, и facebook, да остављају статусе и цитате... Да нам дају енергију и бодре. ''Треба ли ти помоћ, паре?'' Нееее, само се ви борите, навијамо за вас.
И мило ми због њих. Што су се ухватили у коштац са животом. Иако архитекте, завијају шрафове... Граде куће и малају. Раде на бензинским пумпама, на сајмовима... Пошаљу породици неку кинту. Сазнају нешто ново. Изборе се за себе и своје достојанство... И свима лепо. А да је лако - није. А време је да се смиримо, живимо неким једноличним, чак досадним животом, али нам се не да. Таква нам тура.
И знам да ће се моји другови вратити овамо. Немају други избор, сувише је касно за нови почетак. И чекамо их за полугодишње редовно виђење, ускоро, за неки дан... Истичу им та три фамозна месеца... Или, ако их тад нема, знам да ће доћи на неку недељну кафу... која се обично претвори у вишесатно испијање, ко шта воли, по избору...
Јер, ми недељу не дамо. Ту смо да сачекамо ове што обилазе метрополе... и да, можда, и нас поведу за ручице, јер смо се сувише запричали, занели, успавали... Можда и сагорели.
Али, слутим да тиња у сваком од нас пламичак неки који чека да се распири и постане ватра...
Нема коментара:
Постави коментар