Зимом заробљени врхови чекају стрпљиво,
У процепу где лед је спреман,
Они се смеју превртљиво,
Зато ка тупим висинама гледам.
Постоји време за крај,
Кораком хитрим крећем смело,
Не добијају сви карте за рај,
Одредиште ми је ледено гротло, тамо је врело.
Даље, даље кроз ветар стремим висинама,
Прикрада се смрзнуте реке хук,Уморне руке хрле планинама,
Слатко је чути велелпни мук.
Живот и смрт нису никада једно,
Знаци су ту, испод наслага снега,
Чекати у змијоликом реду живота није вредно,
Дочеках блажени крај на врху леденог брега.
Врхови и даље немо зуре,
И ветар корача жустро,
Нека за смрзнутим рајем други јуре,
Проклињем пролећно јутро.
Коначна пресуда
Челични ланци звече у тмини,
Колона дуга убогих и лепрозних,
Јадници клече у пустињској прашини,
На дистанци од чувара опрезних.
Изабрани безусловно, да плате цену,
Обести других са покрићем,
Они у песку остају да вену,
Жртве за систем, свим својим бићем.
Окови их неће спутавати,
Слободни су у врелини да скончају,
Мајка и дете у осуди се неће одвајати,
Све док лицемери, диктаторе величају.
Њихова судбина симбол постаје,
Плимски талас лидера победу односи,
Нестајући живот као пркос остаје,
Високи гласник коначну пресуду доноси.
Борба против машине глас је лудила,
Њихове кости памти само време,
Сенка вође светлост је убила,
У сусрет новом поретку мора да се крене.
Почаст Слободи
Била је сама, на моме рамену,
Мала девица, владарка звука,
Танани осећај, трзај руке,
Била је сама а ипак спремна.
Ослобођен беде, наставих даље,
У смирај свог подмуклог искушења,
Груби осећај, хладни дах познати,
Повратак је био неминован.
Мајушне канџе, дах зимски,
Кожу сече, она безбрижно виси,
Врат се отвара, кичма је циљ,
Како је слобода ужасна.
Не сме се њој дозволити,
Да храбри, утрнуле делове ума,
Смејем се тријумфално само у сну,
Кичма је трула, туп је ударац.
Како се само гипко увијам,
У пијаној жељи да главу јој згазим,
Успевам хитро у свом заносу,
Ха! Смрт револуционарима!
Празне флаше, праве пометњу,
Туп ударац враћа се,
Златна курва гледа ка мени,
Са моје стабилне кичме,
Како је слобода страшна!
Узалудност
Миловао сам рубове оштре и хладне,
Мали човек испод чежње страховите,
Царство неба нека се суноврати, нека падне,
У средини, где маштања су облици жудње плаховите..
Могао сам Сунцу срце ишчупати из огњених груди,
Донети јој га док још куца, угљенисаних руку,
Недовољно за милост, узалуд се мали човек труди,
Себична краљица не схвата песникову муку..
Њено постојање дефинише гордост,
Тканина одбојна даље не пушта,
Древни сведок онога што чини њена подлост,
Мали човек гризе руке и пепела пуна су уста..
Слепо тумарао сам трагом њеног плашта,
Поноса понизног, убијеног тајно,
Не смем прићи, њен поглед похоту не прашта,
И да близу био сам свеједно је, сан очајника не опстаје трајно..
Суверено влада судбином једног песника,
Повлачи свилене конце, раздире упаљене ране,
Невиношћу гаси наду, проклетства весника,
Мали човек бледи, нестаје, кога брига, свет неће да стане..
Нема коментара:
Постави коментар