I
Дане и не бројим, године још мање
Колико остаје до задње станице
Не знам и не марим, чему то сазнање
Када ћемо једном сви преко границе
Замишљена црта живота и смрти
Дели дан од ноћи и земљу од неба
Свако своју стазу по избору прти
Нико не зна шта га иза ћошка вреба
Успеси и сузе у два реда стоје
Сунце и облаци смењују се редом
И једно и друго, само не знам које
Доћи ће већ сутра. Да ли чаша с медом
Или пелин горки, да се снови руше
Утамничен сваки у запису душе
II
Утамничен сваки у запису душе
Сакривен од света осећај што боли
Осмехом га бришем док се сузе суше
Три радости имам, живота символи
Прва дође давно, осамдесет осме
Месеца октобра, деветога дана
Када зачух плач јој, попут рајске песме
Засија ми Сунце, излаз из бездана
У рукама држим кључ од рајских врата
Неизмерно благо и бит мог постања
Живот ми осветли к'о ниска дуката
Најсрећнији дани њеног одрастања
Прођоше у трену, ружино цветање
Њишу се сећања, нерава брујање
III
Њишу се сећања, нерава брујање
Понекад тимпани у глави забубње
А онда се мисли умире к'о јање
На тренутак један лишене су зебње
Филмови у глави непрекидно иду
Слике ума живе урамљене оком
Замути их суза у вечноме стиду
Да не види нико како лију током
Низ лице су оне направиле бразду
Корита су туге када ноћ зацвили
И по небу тражиш давне жеље звезду
А облаци тамни душу су надвили
К'о але из мрака на мене јурнуше
Исконске ми боли јутром освануше
IV
Исконске ми боли јутром освануше
Угушени крици, осушено грло
А таласи плимни језом ошинуше
Пробудише из сна тело обамрло
Кап воде низ грло к'о причесно вино
Уму веру враћа и утеху пружа
Није небу драго да узме невино
Мисао спасења тело наоружа
Ту у мору таме ја пронађох светло
За које се држим, то је сламка спаса
Док се бездан шири к'о вулкана гротло
Трачак наде кола и разумом класа
У трци за срећом, усуд ме јадио
Хладни је октобар срце заледио
V
Хладни је октобар срце заледио
Таласи о њега ударају бесно
Игра ли се усуд, шта је одредио
Ноћ одмиче споро, све је неизвесно
Без најаве боли надиру по телу
Утроба се дели, ни земљи ни небу
За опело рано, не дам се пепелу
Док сунчеви зраци помрчину гребу
Блештаве светиљке изнад моје главе
Титрају к'о свици, разгрћући таму
Бледу наду хоће опет да затраве
У хору гласови терају омаму
Невреме ноћи ме до руба гурнуло
А недељно јутро миром огрнуло
VI
А недељно јутро миром огрнуло
Анђеоски звуци до ува допиру
Добих оно за чим срце је чезнуло
Из грла гласови љубави извиру
Боже, светлост ми би у свеопштој тами
Пружала сам руке у молитви тихој
Када понор крене да у бездан мами
Обраћах се теби, у немоћи плахој
Причала сам с тобом душом, а не гласом
Верујући да ћеш чути моју жељу
Знала сам да нећеш ићи на ме бесом
Већ да славим данас у родном весељу
Усељен, у мени, мир се угнездио
Неста у трену страх, зебњу избледио
VII
Неста у трену страх, зебњу избледио
Обмрлост оде пречицом без трага
Осмех место сузе лице походио
Изјутрена радост пређе преко прага
Када имаш веру нема немогућег
А моја је била од тврђаве јача
Чекала сам чудо Бога свемогућег
Да избрише несан и месеце плача
На маленом лицу осликано моје
И анђела печат на потиљку скривен
Подсетник заувек да они постоје
Први плач јој памтим у еху саливен
Сузом радосницом око је блеснуло
Изнедрен је живот, Сунце је грануло
VIII
Изнедрен је живот, Сунце је грануло
Пупољак мирисни латице отвара
И мојој тами је напокон свануло
У њој видим дело божанског сликара
Тешко је о срећи записати речи
Осећање које никад те не вара
Она је икона пред којом се клечи
Бити мајка је кључ који рај отвара
Неизмерна љубав удружена с бригом
У стопу је прате, пут њезина цвата
Прође школа брзо и дружење с књигом
Закуцала љубав и на њена врата
Заискрило зрно у срцу јантара
Иста прича опет, несаницу ствара
IX
Иста прича опет, несаницу ствара
Рој ми мисли блуди на западну страну
Не дам више сузи поглед да затвара
И од ока правим непробојну брану
Из бујице речи могу да прочитам
Чак оно што ћути и од мене скрива
У муку сам и ја. Нећу да је питам
Слутња жари тело горе од коприва
Јутром јастук тежак од милион мисли
А мени се чини на камену спавах
Да су ме облаци са неба притисли
И само у једно тог дана веровах
Мора добро проћи то што се догађа
Сада део мене нови живот рађа
X
Сада део мене нови живот рађа
А ја нисам крај ње да јој руку држим
Знам да је навикла да јој се угађа
Како издалека речју да је снажим
Узела бих на се све њезине боли
И звезду са неба скинула бих за њу
Ово је искуство у најтежој школи
И судбина жене у њеном постању
Али ништа лепше од тог чина нема
Назвати се мајком то је дар од Бога
У првом је плачу благодар мелема
Златокоса моја погледа бистрога
Јави се. И срећа у страх се претвара
Ожиљак на рани болно се отвара
XI
Ожиљак на рани болно се отвара
Гротло страха, бездан, пода мном се шири
Ноћ, дуга годину, са безброј утвара
Чији грех то плаћам, чим да се измири
Испрати ме Сунце, а Месец дочека
У болничкој соби, она попут сенке
Господе помози, нађи за њу лека
Поштеди ми дете, сачувај изданке
А мрвица снена код куће ме чека
Срце ми на пола кад јој видех лице
То је слика моја и љубав довека
Дан некако прође, ноћ попут убице
Неописиви спој среће и безнађа
Филмови у глави, у бури је лађа
XII
Филмови у глави, у бури је лађа
Бескрајно је море што немире ствара
Сваки позив талас што у срце гађа
Немерљив праг бола душу ми разара
Док пупољак мали у наручју спава
За сламку се држим, а свет ми се руши
Крв се леди, па ври, напољу мећава
Назире ли се крај тој олујној тмуши
И чудо се деси. О, хвала ти Боже
Два најдража бића уснула крај мене
Нек се само дани благостања множе
И љубављу нека живот оплемене
Са последњом сузом неста и бујица
Исплових из страве, озарена лица
XIII
Исплових из страве, озарена лица
Угријало Сунце на плавети неба
Дуга мости видик као рајска птица
За срећу ми више ништа и не треба
У калежу места за живот још један
Да заблиста злато у пуноме сјају
Око врата руке најлепши су ђердан
У загрљај мајци када се свијају
А моје принцезе, кад ми кажу – бако
У висине растем, до Месеца стигла
Због њих не постоји ни али ни ако
И Земљу к'о Атлас на руке бих дигла
Две кћери подари плава голубица
Испуни ми живот моја девојчица
XIV
Испуни ми живот моја девојчица
Мисија полако приводи се крају
На моме је длану малена ручица
Оставила запис сећања што трају
Запамтите децо да је живот игра
Која узме сутра што ти данас даје
Никада се не зна ко ће да надигра
И колико дуго игра ће да траје
Једино је важно да будете људи
И да образ није никад на продају
Свима ће нам доћи часи кад се суди
Кад се душом плаћа за сваку издају
Сваки час са вама, мени даривање
Дане и не бројим, године још мање
МАГИСТРАЛ
Дане и не бројим, године још мање
Утамничен сваки у запису душе
Њишу се сећања, нерава брујање
Исконске ми боли јутром освануше
Хладни је октобар срце заледио
А недељно јутро миром огрнуло
Неста у трену страх, зебњу избледио
Изнедрен је живот, Сунце је грануло
Иста прича опет, несаницу ствара
Сада део мене нови живот рађа
Ожиљак на рани болно се отвара
Филмови у глави, у бури је лађа
Исплових из страве, озарена лица
Испуни ми живот моја девојчица
Нема коментара:
Постави коментар