Милица Бакрач: Пољубац или ожиљак?

   Читајући нове ниске стихова песника и сабрата, Новице Соврлића, намеће се једна величанствена максима нашег песничког родитеља, по пореклу, завичају, слову, мисији, Вери, језику – Момира Војводића. Безброј пута смо скупа бивали на Космету. Говорио је: ,,Сви ми који не живимо на Косову и Метохији имамо право да учимо како се пише поезија, имамо право на грешке у стваралаштву, али они – мученици, који су остали на Светој земљи, они то право немају“. Тако је говорио Момир! Они се рађају, живе и умиру као песници... – Уистину. Разапети између Неба и Земље. Пера и барикада. Између Соколице, Бањске, Грачанице, Љевишке, Високих Дечана, причешћени временима и невременима, правдом и кривдом, моја косметска браћа, међу њима и Новица Соврлић – иже јесу велики српски песници, на понос Рода.
    Наслов је круна књиге. Као што је одабрана круна намењена одабраној глави, наслов је жезло, сабља, светионик, славска свећа на песничкој трпези. Дучић је записао: ,,Пољубац је сусрет најлепши на свету“ – да, ако је то пољубац драге? Какав ли је ,,сусрет“ гаврана, злослутне птице, од пре Косова до данашњег дана са нашом руком, лицем, видом? Зар то није пољубац који носимо сви ми - окосовљени? Пољубац Мајке Југовића у девет чела, пољубац Косовке Дјевојке, сањан и недосањан, пољубац Дамјанове љубе, започет и заустављен? Пољубац мати Милице Ракић, остављен последњи пут у невино детиње лице?
       Свој ,,гавранов пољубац“ Соврлић стиховано дели са браћом, разбраћом и небраћом, потомцима и прецима. Дели ,,Бразде њива“, ,,Капе небеске“, у Јагодњаку, Звечану, све пред Господом, као Сведоком, од Србије, Космета преко Проклетија до Романије, делећи ,,Бројанице“ верујућим ,,јатацима“, мајкама, сестрама, песничкој сабраћи. Деоба ,,гаврановог пољупца“ има своје одабрано место, дели се на Пољу, Метоху, пред Кнезом и витезововима, баш онако како то беше уочи косовске вечере. Свесни пира који следи и који траје, сви Соврлићеви одабрани јатаци примају пехар црвеног вина, свесни да је и тај пехар огребан гаврановом канџом.
    Тужно је ово певање. Болно. Носталгично. А истинито, верно, исповедно:

Продајем јутро,
видовданско ,
безглаве јунаке
и Светачке мошти.
Продајем у бесцење
име и облаке,
а Ти, Свевидећи,
гађај
и суди продавцу
– БЕЗ МИЛОСТИ.
 

     Певање које чупа крик из груди, онај најболнији и најсестринскији. Можда још данас само сестре, чеда и оци имају право песницима, мученицима косметским и страдалницима да завапе:
,,Останите на Светој земљи, ради спаса свих нас!“

   Останите, достојанствено носећи гавранов пољубац, можда се у међувремену ,,и ми у људе убројимо“, пред опоменама Илије Громовника...
    Останите, јер сте ви део оног Народа који је симбол имена Србин. У временима опште распродаје научите нас Новичиној песми:

Небо су му
обећали,
најсветлије
од свих седам,
свето име
у књигама.
Био једном
Србин један.

 

Tweet