Rоман Небески плес, списатељице Снежане Писарић Милић, може се сматрати наставком њене прве књиге Варљва игра светлости. Наиме, Емина, протагонист прве књиге, главни је јунак и ове нове. И, поступак је исти, она реминисценцијом, дакле призивањем у сећање, евоцира доживљаје из прошлости, варирајући их са садашњим временом. Емина је жена из мешoвитог брака. Стога су верска осећања код ње више везана за универзалну, световну љубав, него религијску. Зато остаје загонетка зашто онда, чекајући своју љубав из младалачких дана негде на Фрушкој Гори, свакодневно долази у оближњи манастир, упознаје се са намћорастим јеромонахом Михаилом и води са њим разговоре који покаткад воде до ласцивних детаља, без обзира што се јеромонах држи јеванђеоског начела да је љубав несавршено савршенство човековог моралног напретка. А тај напредак почиње покајањем, када рашчистимо са индивидуалном нарцисоиднпшћу, препознамо нашу људску несавршеност и затражимо божију благодат.
Почетак романа је прамеморија, односмо подсетник на оно што је Емина прошла кроз живот. Једноставно, списатељица је дала основне смернице онога шта би се у роману даље могло одвијати и како то протумачити. Одговор се налази у игри ветрова „чулног“ и „духовног“ које даје право свакој особи на сопствену егзистенцију. Ту долазимо до јунговске мисли о „узајамном деловању“ оба нагона, о заједници интереса или симбиози, при чему би продукт опадања једне делатности био земљиште за исхрану друге, проширујући своју мисао да „кад би човек могао да у исти мах живи и један и други нагон, то јест да мислећи осећа и да осећајући мисли, онда би у њему из онога што доживљава настао симбол, који би изражавао његово постигнуто одређење, односно његов пут на коме се уједињују Да и Не.“ Као што је познато, Јунг је свуда око себе тражио симболе, а тамо где их није налазио сам их је стварао, слично Фројду који је сваку људску делатност посматрао кроз лупу сексуалности. Ово поједностављено јунговско „уједињење ДА и НЕ“ довело ме до пријемчивијег, луциднијег и савременијег тумачења Христа Јанараса који каже да човеково „да“ или „не“ његовој егзистенцијалној аутентичности открива бескрајну, динамичку магнитуду његовог личног односа са Богом или индивидуалне удаљености од Њега. Тако његови свакодневни греси, његов неуспех да достигне „крај“ личне пуноће, не представљају грех и насиље над установљеним конвенцијама. То су динамичка откривања удаљености – не у просторном смислу – које одвајају човека од Бога, контигентна појава начина на који човек осуђује себе на искључење из истинског живота.“ Ми тога, осим теолошки образованих особа, или дубоко верујућих, углавном нисмо ни свесни. Није ни Емина, која је из Аустрије, где живи у завичај дошла сасвим другим поводом. Она се само у неким моментима током дијалога са јеромонахом Михаилом, више распитује о верским питањима него што је то заиста интересује. Међутим, овај „неотесани“, али веома виспрени свештеник одговара јој управо оно што она и жели да чује, али на начин без подилажења, и као човек који добро познаје слабост људске природе. Међутим, у тренуцима емоционално појачаног тоналитета и сам се отима из сопствене љуштуре и прича Емини детаље из свог живота које, вероватно, никоме до тада није испричао, уверавјући је да оно што Господ тражи од нас „није ни индивидуални подвиг, нити дело врлине, већ крик поверења и љубав из дубине бездана“.
Структура романа је вешто и зналачки вођена у две паралелне равни. Једна, која прати Еминин живот у садашњем времену, где она остаје доследна себи у најразличитијим приликама. Она спонтано и без устручавања износи своје судове, нема никаквих зацртаних уверења. Она не верује, него усваја. Она може да почне дан божјом службом и да га заврши комичном расправом са родбином. Она одлучи да пронађе љубав из своје младости и проналази је. То је њена екстравагантна или афективна страна личности.
У другој равни, која се одвија углавном кроз снове, Емину доживљавамо на сасвим другачији начин, емотивну, благу и попустљиву, која придаје важност свесном унутрашњем животу. Попустљива је и пуна разумевања према другима, помислило би се - интровертна. Али афективност, мада латентна, остаје и даље важан део њене личности. Те афективности је био све време свестан и отац Михаило. Рационално је проценио и прозрео да је ова жена далеко мање свесна своје афективности у читавом њеном обиму, него ли својих рационалних мисли и чувстава.
Емина, као и већина нас, живи у окружењу препуном стресова и отуђености и зато се окрећемо онима које волимо. Уколико због своје равнодушности, или због преокупирсности сложеношћу модерног живљења, не добијамо оно што смо очекивали, у „опасности“ смо да смирење тражимо кроз телесни контакт. Дакле, ускраћени за нешто што жарко желимо и за чим имамо неодољиву потребу, у нама се јавља нагон да пронађемо оно што нам недостаје. Управо то се дешава Емини.
Структура романа је вешто и зналачки вођена у две паралелне равни. Једна, која прати Еминин живот у садашњем времену, где она остаје доследна себи у најразличитијим приликама. Она спонтано и без устручавања износи своје судове, нема никаквих зацртаних уверења. Она не верује, него усваја. Она може да почне дан божјом службом и да га заврши комичном расправом са родбином. Она одлучи да пронађе љубав из своје младости и проналази је. То је њена екстравагантна или афективна страна личности.
У другој равни, која се одвија углавном кроз снове, Емину доживљавамо на сасвим другачији начин, емотивну, благу и попустљиву, која придаје важност свесном унутрашњем животу. Попустљива је и пуна разумевања према другима, помислило би се - интровертна. Али афективност, мада латентна, остаје и даље важан део њене личности. Те афективности је био све време свестан и отац Михаило. Рационално је проценио и прозрео да је ова жена далеко мање свесна своје афективности у читавом њеном обиму, него ли својих рационалних мисли и чувстава.
Емина, као и већина нас, живи у окружењу препуном стресова и отуђености и зато се окрећемо онима које волимо. Уколико због своје равнодушности, или због преокупирсности сложеношћу модерног живљења, не добијамо оно што смо очекивали, у „опасности“ смо да смирење тражимо кроз телесни контакт. Дакле, ускраћени за нешто што жарко желимо и за чим имамо неодољиву потребу, у нама се јавља нагон да пронађемо оно што нам недостаје. Управо то се дешава Емини.
Већ сам поменуо да она спада у афективне особе. Она је еманципована савремена жена свесна живота који живи и који процењује. Управо та њена афективна особина нагнала је да у младости остави човека кога је неизмерно волела и оде са другим за кога се удаје у Аустрији. Међутим, илузија „вечне љубави“ годинама потискује норме и односе у породици и она након двадесет година вођена афективношћу, баш као у некој лепој бајци, враћа се да се нађе са човеком којег снагом воље не може да изагна из срца и памћења. Она, можда и несвесно, постаје играчка светлости и ветрова. Зато, пре сусрета са својом несуђеном љубави из младости, гоњена неком подсвесном силом, долази прво у манастир да преиспита моралност своје одлуке. Пре свега, како хришћански морал гледа на лични идентитет човека. Многе одговоре је неформално добила од свештеника, оца Михајла, а најважнији и коначни одговор је о поистовећивању човека са његовим истинским „Ја“, уз одбацивање маске која му је наметнута „егоцентричним потребама за спољашњим и формалним повиновањем уз захтев за друштвеним поминовањем и поштовањем.“
Негде при крају уводног дела романа цитираћу једну реченицу ауторке романа која гласи: Сећања на прошли живот, на прохујале године, на све путеве и странпутице сада те забављају. Трагала си увек за истим, а оно је увек било ту. У теби. Куцај изнутра!
Био ми је изазов да управо то урадим – да покуцам изнутра. То што сам видео „изнутра“, пред вама је.
Мада ми се, искрено, чини да би можда било занимљивије и лакше да сам и сам трагао за благом цара Радована, на Дучићевски начин.
Сад, шта је – ту је. Не кајем се.
Негде при крају уводног дела романа цитираћу једну реченицу ауторке романа која гласи: Сећања на прошли живот, на прохујале године, на све путеве и странпутице сада те забављају. Трагала си увек за истим, а оно је увек било ту. У теби. Куцај изнутра!
Био ми је изазов да управо то урадим – да покуцам изнутра. То што сам видео „изнутра“, пред вама је.
Мада ми се, искрено, чини да би можда било занимљивије и лакше да сам и сам трагао за благом цара Радована, на Дучићевски начин.
Сад, шта је – ту је. Не кајем се.
Нема коментара:
Постави коментар