Анђелија Недељковић Петровић: Дуњо моја

Опијена мирисом,дуње са ормара
коју рукама још убрала нисам
одкад је клопарала воденица стара
док она неуморно,плодове порађа
у авлији, уз сами прозор
коме,н его земљи као никоме
где падну да,тако и иструле
исто мајка када,своју децу чека
а не дочека, ни да је загрле;

да ми таква туга, на срце закуца
кроз празнину душе, где најлакше пуца
па се питам: Боже, куда са речима

после силних, тужних растанака
где нема плодова од некадашње сете
да би се могао, под кишобран лако
цели живот уз, окрњен спаковати
ал’ има потребе од кад’ наста кратер
у шта нисам, до скоро веровала
у празна корита од, некадашњих река
где лежи ове, врсте одговор
жал што немам сестре близнакиње
по рођењу, близу садње дуње
с којом би могла много,тога поделити
кад’ душа зна да ,заплаче јако
ни више ни мање, исто као дете
везано пупчаником, уз небеске нити !
 
Од данас до сутра, да сам као некада
могао би оптимизам , нечему да служи
кад’ се нада на унцу испружи
па делује, у мислима млада
ал’ од недодира и цвеће угињава
и од чекања, умори се нада !

Како мајка оде, немам шта скривати
нити се имам, икоме правдати
таман ми наметнули искривљену слику
што везаност ме води, према  свему
према раној трешњи, или староме шљивику
божурима у малој градини
жбуњу,трњу,камењу ил дивљој купини
и  јединој ружи близу степеница
нек ме свако по свом нахођењу схвати
важно је да иде, из дубине срца !

Коме да певам даљине,даљине
кад’ уздах мој нема више ко да чује
уз пешчаник ,који сате врти !

Кад’ и сам живот на силаску ту је
далеко од назови, давних дана чедних
из година које су спомињања вредне
уз овај исти, рингишпил до смрти
гледајући туђе, дуње са ормара
које грлим тако, да ме жеља мине
на мајчицу милу, која ме је знала
једина да зовне, и ћери и ,,сине!’’

Tweet