Данима већ размишљам о њој. Ведра, младолика, завршила машинство, муж исто, убрајају се у просечне породице и газе добрим путем да постану добростојећа. Кад би све било како треба. Два дечака...
Једном је сретнем и онако у пролазу, ужурбано, као и сви, добацим:
-Шта радиш? Како си? - већ одлазим...
-Никако.
Вратим се.
Да је питам: ’’Што?’’, чини ми се неумесно. А, уосталом, знам и сама како је. Предузеће у реструктурирању, бори се са исплатом, прима се по десетак, петнаестак хиљада. И мене, у 52. издржава мама пензионерка... Дете тинејџер, тражи, нема се. Боримо се са минусима, дозвољеним и недозвољеним, несташицом, пребирамо и сабирамо, пресипамо из шупљег у празно... Траје то дуже, ево већ истиче година дана...
-Ј утрос нисам имала за аутобус, дошла сам пешице из Малих Пчелица... Па ме брат, срећом, назвао и покупио - каже она.
Једном је сретнем и онако у пролазу, ужурбано, као и сви, добацим:
-Шта радиш? Како си? - већ одлазим...
-Никако.
Вратим се.
Да је питам: ’’Што?’’, чини ми се неумесно. А, уосталом, знам и сама како је. Предузеће у реструктурирању, бори се са исплатом, прима се по десетак, петнаестак хиљада. И мене, у 52. издржава мама пензионерка... Дете тинејџер, тражи, нема се. Боримо се са минусима, дозвољеним и недозвољеним, несташицом, пребирамо и сабирамо, пресипамо из шупљег у празно... Траје то дуже, ево већ истиче година дана...
-Ј утрос нисам имала за аутобус, дошла сам пешице из Малих Пчелица... Па ме брат, срећом, назвао и покупио - каже она.
Док прича, осмех не силази са њеног лица. Очи црне, крупне, паметне, помало замагљене. Ипак, не плаче, прича и смешка се. И истресе све, иако се површно знамо... Из виђења и уз понеку реч... Има старинско име... Зове се као моја бака, нанка, мила жена. Даница. И увек ми пробуди неку милину и топлину јер помислим на нанку.
- Нисам имала ни за аутобус. Немам ни за хлеб. А детету треба да купим наочаре. Овај други има неко кожно обољење, докторка преписала крему, кошта три и по хиљаде. Нико те не пита да ли имаш... А шампон око две, неки специјални. Шампон сам још пре купила, за крему сад немам... А треба му, црвенило излази. Ружно, стиди се. А кров нам недавно пао, ми узели кредит да то поправимо, стали сад на пола... Нема се више пара, не можемо ни раднике да платимо... За кредит месечно морам да дајем 15, а нема одакле... Нисмо ни завршили то. Ишла сам јуче код оца да тражим неки динар... Нема ни он, пензионер... Да ми кад има...
Шта да јој кажем. Тек понеки уздах...
-Није ти лако - кажем, али као да сипам со на рану.
Смешка се и даље.
Шта да јој кажем. Тек понеки уздах...
-Није ти лако - кажем, али као да сипам со на рану.
Смешка се и даље.
Премештам се са ноге на ногу. Пошла бих, ал сам закована у бетон. Знам, сад се присећам када моја ћерка каже: ’’Мајко, смараш... Замараш људе. Поднеси достојанствено муку и недаће’’.
Горчина ми у устима. Ја бар нисам у црвеном. Немам ни кредит. Нисам кућу градила. Живим у соби, у стану мојих родитеља. И имам добро парно грејање...
Имам песесет и не видим више излаза, идем силазно. Али, ови млади људи треба да стварају будућност...
- А муж, ради ли он?
- То је, тек, страшно. Отишала фирма под стечај, прима 15 хиљада на бироу, још неки месец. Он је у недозвољеном минусу. Ја сам ту, на граници...
Горчина ми у устима. Ја бар нисам у црвеном. Немам ни кредит. Нисам кућу градила. Живим у соби, у стану мојих родитеља. И имам добро парно грејање...
Имам песесет и не видим више излаза, идем силазно. Али, ови млади људи треба да стварају будућност...
- А муж, ради ли он?
- То је, тек, страшно. Отишала фирма под стечај, прима 15 хиљада на бироу, још неки месец. Он је у недозвољеном минусу. Ја сам ту, на граници...
- Јаој, није ти лако... Мораш да се бориш...
Лупетам неке глупости. Али, шта да јој кажем...
Лупетам неке глупости. Али, шта да јој кажем...
Растасмо се некако. После чујем да није радила пар дана, није имала за бус.
И сретнем је јутрос. Исти широки осмех. Зуби један преко другога, није носила протезу... А добро би јој дошла мало и дорада, али нема се, одакле, знам.
У црном. Као некад даркери. Само што ова живи даркерски живот, мучан и црн. Није јој то филозофија, фазон, то је стварно битисање... Не носи ни капу, а напољу ледено.
- Знаш да сам мислила на тебе... Како си?
- Ето, идем на посао.
Широк осмех.
-Муж почео да ради на уговор, 16 хиљада, дао неки други рачун, ови из банке открили, па блокирали и тај, сад оба блокирана... А детету треба да купим наочаре... Не уплаћујемо ни кредит, нема. Ја у минусу 40 хиљада... Ишла да проверим јуче, нисам још отишла у недозвољени... Тек не знам како ћу кад муж прекине у марту да прима ово са бироа...
- Еј, мораш да се бориш... Сврати некад на кафу, на чашицу разговора. Позови ме на телефон...
Тапшем је по рамену. Сказаљке неумитно теку. Она не жури, има све време овог света.
- Немам телефон тамо.
-Добро, пиши ми на мејл. Да те мало охрабрим...
- Знаш да сам мислила на тебе... Како си?
- Ето, идем на посао.
Широк осмех.
-Муж почео да ради на уговор, 16 хиљада, дао неки други рачун, ови из банке открили, па блокирали и тај, сад оба блокирана... А детету треба да купим наочаре... Не уплаћујемо ни кредит, нема. Ја у минусу 40 хиљада... Ишла да проверим јуче, нисам још отишла у недозвољени... Тек не знам како ћу кад муж прекине у марту да прима ово са бироа...
- Еј, мораш да се бориш... Сврати некад на кафу, на чашицу разговора. Позови ме на телефон...
Тапшем је по рамену. Сказаљке неумитно теку. Она не жури, има све време овог света.
- Немам телефон тамо.
-Добро, пиши ми на мејл. Да те мало охрабрим...
Хитам.Увек негде, у журби. Касно пођем из топлог стана, јер станујем преко пута. Најближи су најдаљи, кажу... Мислим се: кога ти, јадо, да подржиш, кад си и сама у бедаку?
Помислим на Даницу и суза ми, сама од себе, крену... Има и горих. У безнадежној ситуацији. Не видим како ће се извући. Не може ни лото да уплати, да се нада. Одакле, од кога, како? Ово траје и трајаће...
Али ме онај осмех, широки до најширег, постиде. И настави да ме прати, цели дан. И некако ме грејала помисао на њу, звезду Даницу, сјајну, најсјајнију...
И чинило ми се да јој ништа и нико не може... Или се бар надам да је тако...
И чинило ми се да јој ништа и нико не може... Или се бар надам да је тако...
Нема коментара:
Постави коментар