Наташа Станић: Сонет бескрајног круга

Бескрајна поља чежње и ја на њима
Сва неутешна и сама, тужно стојим.
Кога се то: свих и(ли) себе бојим,
Па да се дајем побеснелим псима?!

Поноћ је тамна, а јутро нова нада -
То је само варијација на тему...
Вечито понављање увек и у свему:
Мало смеха па опет предели јада!

Круг је бескрајан, а где је звезда
Као некад да засја и осветли ме...
Где су моји птићи за пуста гнезда?

Кога да загрлим усред ове таме?
Да ли ме нечије црно око гледа
Или ме само далеке чежње маме?
.
                                        
                         

Tweet